Освета над играријама хиперкапитализма

Кан – Председник главног жирија управо започетог Канског фестивала, Парк Чан Вук, сањао је да постане филмски редитељ након што је открио филм „Вртоглавица” Алфреда Хичкока, који је свој свеукупни рад изградио осећајем за естетику обојену неком врстом надреализма. Од те прве љубави па до данас Парк је постао један од култних корејских аутора и славних светских жанроваца који, као потписник, стоји иза филмова попут: „Симпатија за господина Освету”, „Стари дечко”, „Госпођа Освета”, „Слушкиња”, „Стокер”. Свим тим гротескама у уметности комичног и лудог, али и погибељног, тим скоковима у дубине људске душе растрзане између импулса љубави и смрти, Парк Чан Вук је придодао и филм „Без избора” који се у Србији и региону приказује у дистрибуцији „MegaCom Film – MCF”.

Ова ликујућа сатира са својим језивим хумором исмева смртоносну потрагу за успехом која прождире корејско капиталистичко друштво, као и мушку сујету и освету – ту крвавоцрвену нит која се провлачи кроз сликовиту филмографију овог аутора. „Без избора” је настао према роману америчког писца Доналда Вестлејка и представља причу о очајничкој борби за опстанак и о свему ономе што таква борба може да подразумева.

Главни јунак је Ман Су, специјалиста за производњу папира са 25 година искуства, толико задовољан животом да може искрено себи да каже: „Имам све”, до тренутка док изненада није добио отказ уз речи: „Жао нам је. Немамо другог избора.” Док се Ман Су суочава са жестоком конкуренцијом током проналажења новог посла, почиње да размишља о прибегавању екстремним мерама. Унутрашњи сукоб који проживљава магнетски увлачи публику у напету и непредвидиву нарацију, над којом Парк Чан Вук савршено влада.

Колико се ово што гледамо променило у односу на роман Доналда Вестлејка?

Па, пре свега, мање је жртава. И док је у оригиналним роману било само назнака комедије, ја сам некако појачао комичне аспекте и од свега тога створио готово апсурдни хумор. И што је најважније, чињеница је да чланови породице главног јунака као да имају утисак о томе шта он ради. То је нешто што није постојало у оригиналном роману.

Да ли имате осећај да су од Вестлејковог романа и филмова снимљених по њима, теме ове приче постале све присутније, у смислу хиперкапитализма?

Мислим да су основне теме прилично сличне. Међутим, губитак радних места због машина или вештачке интелигенције и то како су људи буквално избачени са радног места, чини да је тај аспект више наглашен. Посебно последња сцена у мом филму, са системом за гашење светла. Аутоматске машине гасе светла која је упалио Ман Су, а он је буквално поново избачен из фабрике због гашења светла, због аутоматизованог система. Дакле, то је нешто што је прилично репрезентативно за ту идеју.

За главни оквир и „показну вежбу” како роботизована аутоматизација функционише изабрали сте индустрију папира, зашто?

Већ сам имао овај избор у свом оригиналном раду. Папир је нешто што нам је веома познато у свакодневном животу. На пример, то је и део пројектила. То није нешто што је веома далеко од нашег свакодневног живота. То је нешто што нам је блиско. То је нешто што можемо додирнути. То нам је познато. Али, истовремено, никада нисмо размишљали о томе ко ће то направити. Једноставно смо то само бацали. Али за некога ко ради у тој области, то је нешто што је веома драгоцено у животу. То је скоро као уметничко дело. Сам живот. Када размишљам о овоме, и када погледам материјал који је исечен из дрвета и стигао до мене кроз многе циклусе, то је нешто зашто ми се све ово највише допало.

Да ли би, да је радња филма смештена у филмску индустрију, било још више крвопролића?

Заправо да. Када сам желео да снимим амерички филм који бисмо предложили америчким студијима стално смо се шалили на ту тему. Међутим, пошто филмска индустрија има одређени ниво дистанце од обичног човека, нисам се определио за филмску индустрију. Један од примера је то што ме је један директор фотографије једном контактирао и питао: „Колико људи морам да убијем пре него што снимим твој филм?”

Да ли сте забринути због вештачке интелигенције и како ће то утицати на филмску индустрију?

Толико је брза да не можеш предвидети колико ће се брзо развијати. Могла би бити завршена за неколико месеци. Можете од тога направити Хичкоков филм који осећа. И у зависности од тога колико паметно постављате питања и дајете наређења, можете направити одличан филм, филм који има смисла. Не мислим да се то односи само на филмске ствараоце, то је свуда, и у дигиталној инжењерској конструкцији, звуку, филмској музици. Сви послови у индустрији, верујем, могу бити угрожени вештачком интелигенцијом.

Имате много поштовалаца широм света, много обожавалаца, а да ли то значи и много одговорности?

Не знам да ли је то велика ствар, али не осећам то на кожи. Само чујем то, а нисам обожаваоце све упознао, тако да то не осећам стварним. И само радим оно што морам тренутно, тако да не осећам одговорност. За мене је увек питање: који је задатак преда мном? Шта ћу следеће да радим? Који ће ми бити следећи филм? На чему тренутно радим? Шта ћу снимати сутра? Шта данас монтирам? Дакле, то је заправо све на шта можете да се фокусирате.

Првобитно сте планирали да снимите овај филм у Америци, али док га сада гледамо делује веома корејски, као да сте му дали више корејског укуса или осећаја корејског друштва?

Да, снимљен је у Кореји, и корејски народ је глумио у њему, па ако ме питате како је било могуће претворити корејски филм у амерички филм, рекао бих да сам веома срећан. То значи да је пронашао своје место у Кореји. Пишем овај сценарио деценијама и размишљао сам да ли је ово заиста могуће? Радња се одвија у Америци. Сада када сам видео завршен филм, веома сам срећан што могу рећи да је то прави корејски филм.

Да ли у Вашем свакодневном животу волите много да се смејете или не?

Много се смејем, али много и плачем.

Како доживљавате сада ову важну улогу председника жирија 79. Канског фестивала?

Биоскопске и фестивалске дворане су мрачне да бисмо могли да видимо светлост филма. Затварамо се у биоскоп да би се наше душе ослободиле кроз прозор филма. Бити затворен у дворани да бисмо гледали филмове, а затим поново затворени да бисмо се укључили у дебату са члановима жирија, ово двоструко добровољно затварање је нешто што сам прихватио са великим ишчекивањем. У овом добу међусобне мржње и подела, верујем да је једноставан чин окупљања у дворани да бисмо заједно гледали филм, уз усклађивање наших дахова и откуцаја срца, само по себи дирљив и универзалан израз солидарности.