Nezaboravljeni slikar duše užičke varoši

Užice – Zaboravu ne treba prepustiti ono iz prošlosti što vredi, načelo je koga se drži Gradska galerija Užice kroz višegodišnji ciklus izložbi „Oni koje ne zaboravljamo”. A jedan od nezaboravnih ovdašnjih umetnika, s čijih slika zrači duša nekadašnjeg Užica, svakako je slikar i likovni pedagog Branko Kovačević (1910–1999). Retrospektivna postavka njegovih značajnijih dela upravo je otvorena u ovoj galeriji.

Umećem starih majstora Kovačević je oslikavao prostore i ljude užičke varoši. Igrom boja i svetlosti, mirom pejzaža, lakoćom stvaranja sačuvao je u narodnom pamćenju bivše mostove sa Đetinje (poput prastarog Kasapčića mosta srušenog u ratu 1944), varoške kućerke, uske ulice, nekadašnje česme, kafane... Da bi u poratno doba, kao zreo stvaralac, prizorima tada građenih solitera i širih užičkih ulica udahnjivao detalje koji životnošću odudaraju od tog sivila betoniranja (i danas izraženog).

„Slikao sam Užice kroz stare trošne kuće, česme, mostove, sve je to imalo posebnu dušu u odnosu na današnji beton. Bilo je slučajeva da dođem i slikam staru kuću, a neko bi odmah primetio: ’Eno slika Branko, mora da će i ovu kuću da ruše’”, sećao se ovaj umetnik 1996. godine u intervjuu datom užičkom novinaru Zoranu Jeremiću, koji je evo, tri decenije kasnije, autor kataloga za ovu izložbu Kovačevićevih dela.

Tu kao podsećanje piše da je Branko krenuo iz rodnog Zaglavka i gimnaziju završio u Užicu, a likovnu akademiju u Beogradu. Dve godine proveo je u Pragu, proučavajući muzeje i galerije, zatim kao saradnik u ateljeu svog ujaka Mihaila Milovanovića, prvog užičkog akademskog slikara. Od 1936. sve do 1977. (tokom Drugog svetskog rata bio je u zarobljeništvu u Nemačkoj) Branko Kovačević je profesor u Užičkoj gimnaziji, Učiteljskoj školi i na Pedagoškoj akademiji. Kao izuzetnog znalca i pedagoga pamte ga generacije učenika. Naporedo s pedagoškim radom posvećeno je slikao, njegov opus sadrži više stotina slika u ulju, akvarela i grafika. Izlagao je kod nas i u inostranstvu, dobijao nagrade (na međunarodnoj izložbi u Ženevi i druge). Uz sve to, pune dve decenije radio je i kao scenograf u užičkom pozorištu.

Sećao se Kovačević u pomenutom intervjuu i svog predratnog studiranja u Beogradu, prilika u umetnosti s kraja dvadesetih godina 20. veka: „Beograd je između dva rata bio vrlo podsticajan za umetnike. Posle položenog prijemnog primljen sam u Umetničku školu (koja će kasnije postati akademija), tada je primljena i Cuca Sokić. Slikanje mi je predavala Beta Vukanović, crtanje Ljuba Ivanović, a istoriju umetnosti Milan Kašanin. U to vreme svi su želeli da se okušaju kao slikari u Parizu, Berlinu, Pragu... Mnogi iz generacije bili su pod uticajem impresionista, pa sam i ja u to vreme slikao impresionistički. Na konkursu Društva za nasušni hleb dobio sam prvu nagradu, a kasnije po preporuci profesora slikao stari Beograd: džamiju, Jatagan malu, staru beogradsku čaršiju. Po završetku Umetničke škole otišao sam 1933. u Prag na usavršavanje. Tu sam se prvi put upoznao sa originalima francuskih impresionista i fovista, sa delima Van Goga, Gogena, Monea...”

Po povratku u zavičaj Kovačević najpre slika, pa postaje nastavnik crtanja, a nakon rata i zarobljeništva (gde mu je slikarstvo održalo duhovnu vedrinu) sasvim se uključuje u društvene aktivnosti obnove zemlje. Bio je angažovan u dekoraciji užičkih zdanja pri proslavama, slikao i izlagao dela, a scenografski rad u pozorištu ga je radovao. Posvećeno radi kao likovni pedagog.

„Podsticao sam đake na ljubav prema umetnosti i pokušavao da ukažem na značaj umetničkog u životu svakog čoveka. Likovna kultura je važna komponenta svestrano razvijene ličnosti. Mnogi moji učenici postali su dobri slikari. Ne može se slikarstvo predavati kao fizika i matematika. Zanatske stvari u umetnosti su neophodne, ali su dar i talenat možda najpresudniji u formiranju jednog likovnog umetnika”, kazivao je nezaboravljeni slikar Branko Kovačević, čija se dela mogu pogledati u užičkoj Gradskoj galeriji.