Tredmil

Ulazim u omanji džim u prizemlju zgrade u kojoj živim i koji je sav ostakljen prema bazenu. Unutra je samo jedan momak koji vežba sa tegovima za jednu ruku. Erkon duva i tempertura je baš kao što treba. Ja se penjem na tredmil (traku za trčanje). Ovo mi je prva vežba od prošlog petka od kako me je uhvatio grip i nos mi je još uvek zapušen ali disaću na usta i trčaću polako kako ne bih preterao posle pauze od nedelju dana. Trčaću četrdeset minuta sa devet kilometara na sat a ako mi dosadi možda ubrzam posle dvadeset ili trideset minuta. Pokrećem polako tredmil i ubrzavam.

Vidim sopstveni odsjaj u staklenom zidu ispred mene, a još dalje, u odsjaju ogledala koje je iza mene vidim moja leđa kako se njišu u ritmu trčanja. Pada mi na pamet Feynman i njegova predavanja iz fizika čestica i procenti fotona koji se odbijaju od bliže i dalje površine stakla tako da zahvaljujući tome mogu da se vidim a da u isto vreme mogu da vidim i površinu velikog krivudavog bazena ispred džima kako se privlačno mreška na večernjem tropskom povetarcu.

Ovde sam već skoro dva meseca a još se nisam okupao u njemu. Možda uskoro nađem malo vremena... U staklu vidim momka iza mene kako radi nešto sa tegovima na takav način da mislim da ima dobre šanse da ušine leđa. Pokušavam da uporedim tempo trčanja sa onim u Londonu od pre tri godine kad sam zapravo i počeo sa trčanjem. Posle deset minuta trčanja od stana izbijao bih na Temzu i uzvodno širokim trotoarom uz levu obalu reke tridesetog minuta bih stizao do vestminsterskog mosta ispod Big Bena. Pretrčavao bih most, skrenuo niz reku širokim trotoarom prepunim šetača i turista, protrčao ispod London Eye i 40-og minuta bih stizao do Tejt galerije i Milenijum mosta. Ponekad bih pretrčao i preko klupa ako je to bilo jedino mesto gde sam mogao da se probijem kroz gužvu. Most sam prelazio za oko četrdeset pet minuta i završavao sam stazu kod St Paul katedrale, nedaleko od mog stana. To mi je ostala neka mera prema kojoj sam merio sve staze na kojima sam kasnije trčao i uvek sam u glavi znao na kom sam „mestu“ pored Temze, čak i kad sam trčao na tredmilima po džimovima negde drugde po svetu.

Voleo bih da sam i večeras mogao da trčim napolju ali tropska klima nije baš najpodesnija za to. Evo, čak i u džimu sa erkonom ja se ipak znojim. Još jedan mladić ulazi u džim i penje se na treadmil odmah pored mene. Omanji je ali izgleda kao neko sa dobrom kondicijom. Počinje da trči, reko bih oko 11 kilometara na sat. Da vidim baš koliko će dugo. Onaj drugi ostavlja tegove i naglo izlazi iz džima. Valjda mu je bilo dosta, nadam se da se nije ušinuo. Momak pored mene na tredmilu trci paralelno samnom i ritmovi koraka nam se s vremena na vreme poklope da bi se onda polako opet razišli... pratim nekoliko ciklusa toga i onda mi postaje dosadno. Pokušavam da ga izbrišem iz svesti. Razmišljam ponovo o Londonu. Trčim niz Temzu prema Milenijum mostu i penjem se uz aluminijumski prilaz na prelepi most. Ulećem u grupu trkača koji stižu iz suprotnog smera i svi zajedno trčimo preko mosta prema St Pauls katedrali. Neke devojke na mostu, u majicama, dodaju trkačima flaše sa vodom, sokovima, jabuke i banane. Ja uzimam sve. Pitam momka što trći pored mene o čemu se radi. Objasnjavam mu da sam ja stigao sa suprotne strane. On mi kaže da je to dobrotvorna trka, ne sećam se više u koje svrhe. Trka se zvršava malim partijem na popločanom trgu odmah pored St Pauls.... Momak do mene silazi sa tredmila. Nije dugo potrajao. Odlazi iz džima brzo kao što je i ušao. Sad sam sam u džimu i čuje se prijatna muzika sa radija. I dalje sam na mojih 9 kilometara na sat određenih za večeras. Pada mi na pamet današnji dan na poslu i gomila stvari koje sam uradio.

U Dohi sam mnogo manje radio ali je bila ubitačno dosadna. Klaustrofobični džim je bio u podrumu zgrade u kojoj sam stanovao. Tu sam povredio tetive na desnoj ruci koje se još uvek nisu potpuno sredile. Nisam mogao da koristim miša desnom rukom mesecima. No zato je stan bio ogroman, trosoban, sa kupatilom u svakoj sobi i sa dnevnom sobom veličine omanjeg teniskog igrališta. Trebalo mi je pola dana da dođem od televizora do frižidera da uzmem pivo tako da sam uzimao po dva, da se ne vraćam često. Iz nekog razloga nisam voleo taj stan. Bio je samo boravište i provodio sam što sam mogao više vremena napolju. Nikad u tom stanu nisam spremio jelo, uvek sam izlazio da jedem. Najčešće bih odlazio u moj omiljeni turski restoran Marmara ili tako nešto. Još uvek skidam kilažu od mešanih salata od leblebija, maslina, jogurta i pečenih paprika sa maslinovim uljem i od turskog roštilja i lepinja.

Dobro je što toga nema u Singapuru. U Dohi sam manje trčao, uglavnom sam radio sa tegovima. Bilo je dobro videti Al Khor, iz nekog razloga imao sam osećaj kao da sam otišao u šesnaesti vek. I vožnja džipom po peščanim dinama u pustinji je nezaboravna.(/slika2)U džim ulazi pazikuća zgrade i petlja nešto sa nekom sveskom, verovatno za upis vežbača, šta li? Ja se nisam upisao kad sam ušao i ignorišem ga. Nemam nameru da prekidam trku baš sada, dok trčeći preko vestminsterskog mosta zaobilazim prolaznike i spremam se da skrenem prema London Eye. On se muva okolo dva tri minuta i videvši da neću skoro da stanem odlazi. Odlično, za svesku mi ionako niko nije rekao. Ne očekuje valjda da idem okolo i čitam sve što je možda neko napisao i okačio negde o zid! Opet sam sam u džimu i slušam prijatnu muziku sa radija. Pre dve godine sam trčao u Singapuru na stazi pored ogromnog kanala za odvod kišnice, koji u tropskim uslovima dostižu neverovatne dimenzije. Trčao sam po dvanaest, trinaest kilometara za oko sat i deset minuta, obično kasno uveče. Ponekad bih susreo još nekog kako trči, ali retko. Staza je bila duga dva kilometra u jednom pravcu tako da bih je pretrčao po šest puta. Flašu s vodom. kao i drugi, ostavljao sam zaglavljenu u rašlje drveta na samom početku staze.

Gledam na displej tredmila s vremena na vreme. Sada je trideset pet minuta. Ipak ću ostati na 9 kilometra na sat za večeras. Kad budem završio popeću se u stan i napisati taj članak za Politikin sajt. Da, baš dobra ideja. Ok, samo još pet minuta.

Večeras mi se baš i ne izlazi do grada, juče sam bio u Orchard Road na večeri, a sa M. sam se već video i čuo na Skype.
U Melburnu je već prošla ponoć, sigurno je već zaspala. Još šest nedelja i biće ovde, jedva čekam da stigne! Moraću da nađem vremena da smislim kako da najbolje provedemo vreme dok je ovde. Možda za dugačak vikend odemo negde okolo, u Indoneziju ili Maleziju ili u Tajland na ronjenje.
M. verovatno ima više vremena za planiranje, možda prepustim to njoj. Da, verovatno je tako najbolje.

Upravo trčim niz aluminijumsku prilaznu rampu Milenijum mosta prema širokoj pešačkoj zoni prošaranoj turistima, koja vodi ka St Pauls. Trebalo bi da konano odem na Pulau Ubin u nedelju. Prošlog vikenda me je iznenada sprečio ovaj grip. Možda ovog puta uspem da uslikam divljeg petla, prošli put mi je jedan izmakao iz teleobjektiva samo za delić sekunde i odleteo u džunglu. Još samo dva minuta... Ne, ipak idem pravo gore u stan, imam još ledenog čaja sa breskvom u frižideru. Ako treba dokupiću sutra.

Sutra mi je radna subota ali izaći ću negde popodne. Displej pokazuje 40 minuta i ja stižem do kraja pešačke zone ispred St Pauls i smanjujem brzinu. Koračam još nekoliko minuta na tredmilu a zatim ga gasim. Uzimam naočare i peškir i gasim svetla u džimu. Ne vidim nigde daljinac za erkon... Nema veze, kućepazitelj će sigurno da svrati kasnije i da ga isključi. Sa razočaranjem će ustanoviti da se ipak nisam upisao u knjigu.

Izlazim iz džima i idem prema ulazu u zgradu. Veče je toplo ali povetarac me prijatno hladi onako znojavog i zagrejanog. Brišem se peškirom i ulazim u sparni lift. Penjem se do 11 sprata i otključavam stan. Dobro je što sam ostavio uključen erkon jer u stanu je prijatno i sveže. Kroz prozor sa druge strane vidim osvetljene zgrade poslovnog centra Singapura. Laptop na stočiću za kafu je još uvek uključen od razgovora sa M. Idem pod tuš a odmah zatim sedam da kucam taj članak...

Počeću sa: Ulazim u omanji džim u prizemlju zgrade u kojoj živim...