Тредмил

Улазим у омањи џим у приземљу зграде у којој живим и који је сав остакљен према базену. Унутра је само један момак који вежба са теговима за једну руку. Еркон дува и темпертура је баш као што треба. Ја се пењем на тредмил (траку за трчање). Ово ми је прва вежба од прошлог петка од како ме је ухватио грип и нос ми је још увек запушен али дисаћу на уста и трчаћу полако како не бих претерао после паузе од недељу дана. Трчаћу четрдесет минута са девет километара на сат а ако ми досади можда убрзам после двадесет или тридесет минута. Покрећем полако тредмил и убрзавам.

Видим сопствени одсјај у стакленом зиду испред мене, а још даље, у одсјају огледала које је иза мене видим моја леђа како се њишу у ритму трчања. Пада ми на памет Feynman и његова предавања из физика честица и проценти фотона који се одбијају од ближе и даље површине стакла тако да захваљујући томе могу да се видим а да у исто време могу да видим и површину великог кривудавог базена испред џима како се привлачно мрешка на вечерњем тропском поветарцу.

Овде сам већ скоро два месеца а још се нисам окупао у њему. Можда ускоро нађем мало времена... У стаклу видим момка иза мене како ради нешто са теговима на такав начин да мислим да има добре шансе да ушине леђа. Покушавам да упоредим темпо трчања са оним у Лондону од пре три године кад сам заправо и почео са трчањем. После десет минута трчања од стана избијао бих на Темзу и узводно широким тротоаром уз леву обалу реке тридесетог минута бих стизао до вестминстерског моста испод Биг Бена. Претрчавао бих мост, скренуо низ реку широким тротоаром препуним шетача и туриста, протрчао испод London Eye и 40-ог минута бих стизао до Тејт галерије и Миленијум моста. Понекад бих претрчао и преко клупа ако је то било једино место где сам могао да се пробијем кроз гужву. Мост сам прелазио за око четрдесет пет минута и завршавао сам стазу код St Paul катедрале, недалеко од мог стана. То ми је остала нека мера према којој сам мерио све стазе на којима сам касније трчао и увек сам у глави знао на ком сам „месту“ поред Темзе, чак и кад сам трчао на тредмилима по џимовима негде другде по свету.

Волео бих да сам и вечерас могао да трчим напољу али тропска клима није баш најподеснија за то. Ево, чак и у џиму са ерконом ја се ипак знојим. Још један младић улази у џим и пење се на treadmil одмах поред мене. Омањи је али изгледа као неко са добром кондицијом. Почиње да трчи, реко бих око 11 километара на сат. Да видим баш колико ће дуго. Онај други оставља тегове и нагло излази из џима. Ваљда му је било доста, надам се да се није ушинуо. Момак поред мене на тредмилу трци паралелно самном и ритмови корака нам се с времена на време поклопе да би се онда полако опет разишли... пратим неколико циклуса тога и онда ми постаје досадно. Покушавам да га избришем из свести. Размишљам поново о Лондону. Трчим низ Темзу према Миленијум мосту и пењем се уз алуминијумски прилаз на прелепи мост. Улећем у групу тркача који стижу из супротног смера и сви заједно трчимо преко моста према St Pauls катедрали. Неке девојке на мосту, у мајицама, додају тркачима флаше са водом, соковима, јабуке и банане. Ја узимам све. Питам момка што трћи поред мене о чему се ради. Објасњавам му да сам ја стигао са супротне стране. Он ми каже да је то добротворна трка, не сећам се више у које сврхе. Трка се звршава малим партијем на поплочаном тргу одмах поред St Pauls.... Момак до мене силази са тредмила. Није дуго потрајао. Одлази из џима брзо као што је и ушао. Сад сам сам у џиму и чује се пријатна музика са радија. И даље сам на мојих 9 километара на сат одређених за вечерас. Пада ми на памет данашњи дан на послу и гомила ствари које сам урадио.

У Дохи сам много мање радио али је била убитачно досадна. Клаустрофобични џим је био у подруму зграде у којој сам становао. Ту сам повредио тетиве на десној руци које се још увек нису потпуно средиле. Нисам могао да користим миша десном руком месецима. Но зато је стан био огроман, трособан, са купатилом у свакој соби и са дневном собом величине омањег тениског игралишта. Требало ми је пола дана да дођем од телевизора до фрижидера да узмем пиво тако да сам узимао по два, да се не враћам често. Из неког разлога нисам волео тај стан. Био је само боравиште и проводио сам што сам могао више времена напољу. Никад у том стану нисам спремио јело, увек сам излазио да једем. Најчешће бих одлазио у мој омиљени турски ресторан Мармара или тако нешто. Још увек скидам килажу од мешаних салата од леблебија, маслина, јогурта и печених паприка са маслиновим уљем и од турског роштиља и лепиња.

Добро је што тога нема у Сингапуру. У Дохи сам мање трчао, углавном сам радио са теговима. Било је добро видети Ал Кхор, из неког разлога имао сам осећај као да сам отишао у шеснаести век. И вожња џипом по пешчаним динама у пустињи је незаборавна.(/slika2)У џим улази пазикућа зграде и петља нешто са неком свеском, вероватно за упис вежбача, шта ли? Ја се нисам уписао кад сам ушао и игноришем га. Немам намеру да прекидам трку баш сада, док трчећи преко вестминстерског моста заобилазим пролазнике и спремам се да скренем према London Eye. Он се мува около два три минута и видевши да нећу скоро да станем одлази. Одлично, за свеску ми ионако нико није рекао. Не очекује ваљда да идем около и читам све што је можда неко написао и окачио негде о зид! Опет сам сам у џиму и слушам пријатну музику са радија. Пре две године сам трчао у Сингапуру на стази поред огромног канала за одвод кишнице, који у тропским условима достижу невероватне димензије. Трчао сам по дванаест, тринаест километара за око сат и десет минута, обично касно увече. Понекад бих сусрео још неког како трчи, али ретко. Стаза је била дуга два километра у једном правцу тако да бих је претрчао по шест пута. Флашу с водом. као и други, остављао сам заглављену у рашље дрвета на самом почетку стазе.

Гледам на дисплеј тредмила с времена на време. Сада је тридесет пет минута. Ипак ћу остати на 9 километра на сат за вечерас. Кад будем завршио попећу се у стан и написати тај чланак за Политикин сајт. Да, баш добра идеја. Ок, само још пет минута.

Вечерас ми се баш и не излази до града, јуче сам био у Orchard Road на вечери, а са М. сам се већ видео и чуо на Skype.
У Мелбурну је већ прошла поноћ, сигурно је већ заспала. Још шест недеља и биће овде, једва чекам да стигне! Мораћу да нађем времена да смислим како да најбоље проведемо време док је овде. Можда за дугачак викенд одемо негде около, у Индонезију или Малезију или у Тајланд на роњење.
М. вероватно има више времена за планирање, можда препустим то њој. Да, вероватно је тако најбоље.

Управо трчим низ алуминијумску прилазну рампу Миленијум моста према широкој пешачкој зони прошараној туристима, која води ка St Pauls. Требало би да конано одем на Pulau Ubin у недељу. Прошлог викенда ме је изненада спречио овај грип. Можда овог пута успем да усликам дивљег петла, прошли пут ми је један измакао из телеобјектива само за делић секунде и одлетео у џунглу. Још само два минута... Не, ипак идем право горе у стан, имам још леденог чаја са бресквом у фрижидеру. Ако треба докупићу сутра.

Сутра ми је радна субота али изаћи ћу негде поподне. Дисплеј показује 40 минута и ја стижем до краја пешачке зоне испред St Pauls и смањујем брзину. Корачам још неколико минута на тредмилу а затим га гасим. Узимам наочаре и пешкир и гасим светла у џиму. Не видим нигде даљинац за еркон... Нема везе, кућепазитељ ће сигурно да сврати касније и да га искључи. Са разочарањем ће установити да се ипак нисам уписао у књигу.

Излазим из џима и идем према улазу у зграду. Вече је топло али поветарац ме пријатно хлади онако знојавог и загрејаног. Бришем се пешкиром и улазим у спарни лифт. Пењем се до 11 спрата и откључавам стан. Добро је што сам оставио укључен еркон јер у стану је пријатно и свеже. Кроз прозор са друге стране видим осветљене зграде пословног центра Сингапура. Лаптоп на сточићу за кафу је још увек укључен од разговора са М. Идем под туш а одмах затим седам да куцам тај чланак...

Почећу са: Улазим у омањи џим у приземљу зграде у којој живим...