Rodu o jeziku

Teška, ozbiljna i za mnoge od nas bolna tema, za koju je 5.000 znakova premalo, ali da pokušam:

«O jeziku, rode da ti pojem, /O jeziku milom i tvojem i mojem!………../Po njemu si sve što jesi:/Bez njega si bez imena,/ bez djedova bez unuka, /u prošlosti sjena puka,/u buduće niti sjena!»

Kako se, živeći decenijama u inostranstvu, treba i može držati ovog potresnog zaveta Petra Preradovića? Istina, ni njemu to nije pošlo za rukom; prešao je u rimokatolicizam, kasnije se bavio i spiritizmom, a unuka mu, Paula von Preradovic (1887-1951) – austrijska pesnikinja, poznata je po tome što je autor teksta austrijske nacionalne himne.

Ako si sa bračnim drugom došao iz Srbije, za nas, odrasle dođoše (tadašnji eufemizam: «na privremeni rad») na Zapad, sa jezikom je bilo lako. Mi međusobno govorimo srpski (supruga mi je Srpkinja); za našu decu koja su bila mala kada smo došli, bilo već malo teže, a tek za unuke...?
Od trenutka kada smo se, 1970g. doselili u Holandiju i počeli život u njoj sve je išlo „kao po loju“.

Nije bilo nikakvih egzistencijalnih problema, radili smo uspešno u svojoj profesiji, nismo osećali nikakvu diskriminaciju i jedino čega smo se jako čuvali bili su kontakti sa jugoslovenskom ambasadom, konzulatom i jugoslovenskim klubovima, jer znali smo – to su dugački pipci tadašnjeg komunističkog sistema zbog koga smo i otišli iz zemlje. Prema njima sam se držao principa mlekadžije Tevja iz „Violiniste na krovu“: Bože, čuvaj cara.....ali, drži ga podalje od nas!

Rezultat: deca nisu ni znala gde je i šta je to „jugoslovenska dopunska škola“. Sa nama, sa posetama iz zemlje: babom, dedom, ujacima, sestrićima, govorili su srpski. Čak smo ih naučili ćirilici. Ali – život čini svoje (znam da je otrcano, ali – neizbežno, tako je). Danas, oni su odrasli, univerzitetski obrazovani, sa nama govore srpski – ali međusobno holandski. U mešovitim su brakovima, pa naši unučići, neizbežno, govore samo holandski – i mi sa njima. I tako – srpski jezik se izgubio već u prvoj sledećoj generaciji. Greh (?) je moj – ne opravdavam se, ali objašnjenje imam. To sam svesno učinio, poučen istorijskim iskustvom svog roda.

Rođen sam u Beogradu, poslednjih godina Kraljevine, u mešovitom braku (mati Srpkinja) usred velike ruske izbegličke (belogardejske) kolonije koja je imala bogat kulturni i politički život, ali je ubrzo nestala; međutim, to je druga priča. Prvi jezik mi je bio ruski, a maternji – srpski, naučio sam tek u osnovnoj školi. Tome su se odmah pridružili francuski i engleski – pravi galimatijas. Kasnije sam otkrio da nisam ni Rus, ni Srbin, nego Grk, jer su se moji muški grčki preci doselili u Rusiju u XVIIIv., pod istim okolnostima kao i oni Srbi iz „Seoba“ Crnjanskog. Već deda i otac mi više nisu znali grčki (majke su im bile Ruskinje). Tako je moj pradeda doživeo isto što kasnije doživeh i ja - recidivista (kazna?). Unuci mu više nisu govorili jezik predaka! Ruski bi i ostao jezik roda, da se nije umešala Istorija i oterala „nas“ 1920 g. Srbiju.

Tu je došao i srpski jezik, a odatle je posle pauze od 50 godina sa jezicima već išlo brže.(/slika2)
U svom okruženju, u Holandiji, imam nekoliko primera univerzitetski obrazovanih Srba koji nemaju tako multietničku pozadinu kao ja, ali imaju slično iskustvo: deca su im rođena u mešovitim brakovima, neka su postala advokati, lekari, jedno čak i profesor univerziteta. Srpski jezik im je (skoro) izgubljen. Unuci pogotovo ne govore srpski. Ostaje samo uspomena da imaju srpske korene, ako se i uspomena neguje. Ipak, uspomena je važna i bar nju je moguće i potrebno čuvati – jer na svom primeru sam video da – ako potomstvo zna o prošlosti, može da dobije volju da je istraži. To sam učinio i sâm sa svojim grčkim korenima i istražio ih sve do odlaska mojih predaka sa Peloponeza 1784g. i naučio pomalo da govorim grčki. Usto, ostaju i porodični običaji, predanja i vera....a i zapisi koje ću unucima ostaviti.

Ovu sumornu, ali realnu priču završiću komičnom epizodom (tako će možda ovo ispasti i tragikomedija). Nju mogu razumeti samo oni koji su gledali američki film „Moja velika mrsna pravoslavna svadba“: Moja kći nije želela da se uda za momka – Holanđanina, ako ovaj ne pređe u pravoslavlje! Pristao je, bez dvoumljenja. Tako je moj budući zet, Holanđanin Piter postao Pjotr u ruskoj Zagraničnoj crkvi u Briselu (jer, tada smo živeli jedno vreme u Belgiji). Nije bio samo poprskan svetom vodicom, nego po propisu tri puta potpuno zagnjuren u bure sa vodom, pod zapanjenim pogledima svojih holandskih roditelja, koje je taj egzotični prizor toliko fascinirao da su kasnije u briselsku rusku crkvu na svadbu koja je trajala satima, iz Holandije doveli ceo autobus svojih prijatelja, članova holandskog „Rotarija“.

Moj sin nije bio toliki fanatik, pa svoju suprugu nije naterao da se prekrsti – ali svo naše četvoro unučića (troje od kćeri i jedno od sina) je kršteno – što u ruskoj Zagraničnoj, što – posle pomirenja dvaju ruskih crkava u „moskovskoj“ crkvi u Roterdamu.

Ja o gorepomenutom filmu ništa nisam znao, dok nekoliko godina posle venčanja moj zet, Pjotr Robertovič (ovo sasvim „po ruski“ sa otčestvom!) nije doneo jedan film (“My Big Fat Greek Wedding”) koji „obavezno moramo zajedno gledati“. Gledajući ga (i nebrojeno puta ponavljajući) bio sam šokiran – zacenjivao sam se, i plakao od smeha: otac/deda, Grk je bio pljunuti ja!

Nipodaštavao je Amerikance (kao i ja, ponekad, i iz nekog prkosa Holanđane) istovetnim pričama o grčkoj superiornosti – o tome kako su „oni“ u dalekoj prošlosti visili po drveću obešeni o repove, dok smo „mi“ diskutovali o filosofiji i demokratiji (falili su još samo zlatni noževi i viljuške sa dvora Nemanjića), kako sve apstraktne reči njihovog jezika imaju grčki koren (deda sa filma je čak „uspešno“izveo i akrobaciju „dokazavši“ da i japanska reč „kimono“ ima grčki koren).

Najsmešnije i potpuno pogođeno je bilo i to da i naše dve kuće razdvajaju samo jedna vrata, kroz koja unučići svaki čas vrše invaziju babine i dedine kuće zahtevajući ovo ili ono, a pri tom jedine dve srpske reči koje znaju su „baba“ (vrhovni komandant našeg zajedničkog života) i „deda“ – ja, njen Sančo Pansa.

U Holandiji postoje još dve grupacije koje su se utopile i izgubile jezik, ali ne i religiju. Jedna: francuski Hugenoti koji su, bežeći od progona u Francuskoj, u XVII v. u Amsterdamu naselili jedan deo grada, nazvavši ga „vrt“ (jardin) – od čega je vremenom postao kvart Jordan (i ubrzo zaboravili francuski), a druga su portugalski Jevreji, Sefardi, koji su od rimokatoličkog progona i inkvizicije u istom periodu izbegli u Holandiju i danas niko od njih ne govori ladino jezik. I od jedne i od druge grupe ostaju jedino prezimena (a i svoje vere su zadržali).(/slika3)Najstariji trag srpstva na koji sam naišao je bio ovaj: Negde početkom devedesetih godina, naša kći, tada student, je iz Amsterdama došla kući na slavu (devojačku slavu moje srpske majke – sv. Nikolu, koju slavimo), noseći – na moje zaprepašćenje, malu tacnu sa slavskim žitom! Dobila ju je od jedne drugarice, čistokrvne Holanđanke. Prabaka te devojke se krajem 1912g. sa mužem (stručnjakom za duvan?) doselila iz Vranja, jer je njihov gazda – Turčin, vlasnik neke duvanske firme preneo svoje poslove u Holandiju i poveo i njih. Familija se posle širila, u njoj su prevladali Holanđani, ali prabaka je živela dugo i bila je toliko omiljena da su – u spomen na nju i još dugo posle njene smrti za sv. Nikolu kuvali žito. I tako, to je ostao neki trag...

U detinjstvu, pred spavanje, babuška mi je pričala bajke na ruskom; svojoj deci sam ih pričao na srpskom i ne sanjajući da ću ih unucima pričati.... na holandskom… a kako li će ići dalje? Ali, najvažnije je da se bajke deci ipak uvek pričaju.

Jezik se lakše može očuvati i preživeti kroz generacije samo u većim kolonijama useljenika. To, npr. imaju Poljaci i Grci u Americi, a mi – ostali, pretapamo se, ko brže, ko sporije, ostavljajući za sobom možda i poneki nejasni trag. Ali njega, kao i tragove u pesku na obali, na kraju neizbežno prelivaju i brišu talasi integracija i asimilacija.

Koliko je sve to dobro, ili loše, samo Bog zna.