Herojstvo za ponavljače

Milutin Mrkonjić iskreno veruje da je Slobodan Milošević bio heroj, inače to ne bi javno izgovorio nakon svih nedaća kroz koje je Srbija prošla u minulih dvadesetak godina, direktno ili indirektno obeleženih njegovom vladavinom. Njegovo uverenje sigurno deli i deo biračkog tela, naročito otkako se ispostavilo da snage koje su srušile Miloševića s vlasti nisu previše uspešne u nastojanju da Srbiju vrate u red zemalja koje uživaju ugled u svetu i gde ljudi pristojno žive od onoga što zarade.

Mrkonjić je, možda, samo želeo da javno izrazi divljenje prema nekome ko mu je, očigledno, bio jedan od političkih idola, ali ono što je rekao ipak ne može da bude tretirano samo kao lični stav. Jer, Milošević, kao i njegove kolege iz bivših jugoslovenskih republika, snosi i ličnu i političku odgovornost za seriju strašnih i krvavih ratova u kojima su poginule desetine hiljada ljudi, stotine hiljada proterane i raseljene, a milioni prošli kroz teške lične i kolektivne drame.

Pravi heroji iza sebe ne ostavljaju pustoš. Pravi heroji, vođe nacija, čine da svaka naredna generacija bude srećnija i bogatija, donose optimizam i veru u budućnost. Oni ostaju upamćeni po učvršćivanju države i njenih institucija, a ne po prebacivanju novčanih tokova na kriminalne grupe, organizovanju političkih ubistava, brisanju granica između kriminalaca i pojedinaca u tajnim službama...

Ključni problem je u tome što Mrkonjićeva izjava u osnovi sugeriše da je u Miloševićevo vreme vođena herojska, pa samim tim i prava politika. Iz toga sledi da bi vredelo u današnjim teškim okolnostima ponovo posegnuti za strategijom i metodama koje je promovisao Milošević. Ukratko, junački se isprsiti, svima „skresati u brk” i tako napuniti srca birača nezadovoljnih činjenicom da iz sveta u Srbiju nikako da dođe nijedna pozitivna poruka.

Ali, to je veoma daleko od odgovorne politike, za šta je najočigledniji dokaz upravo kolaps koji je doživeo Miloševićev režim. Bilo bi uputno da na tu temu nešto kaže i Mrkonjićeva Socijalistička partija Srbije, koja se pridružila snagama koje su srušile Miloševića, ali i vodeće stranke vladajućeg bloka. Jer, iskustvo pokazuje da se „vruće parole” lako primaju, a da ih se veoma teško osloboditi.

Izjava da je Milošević heroj dolazi od čoveka koji je ministar u vladi Mirka Cvetkovića i mogla bi kod dela biračkog tela da ostavi utisak da nisu socijalisti ti koji bi trebalo da preispitaju stav u odnosu na politiku koju je vodio Miloševićev režim, nego stranke vladajućeg bloka koje su srušile taj režim. Oni kojima je Milošević i dalje na srcu se raduju, a oni koji smatraju da su demokrate izneverile ideale 5. oktobra ceo slučaj uzimaju kao dokaz da su u pravu.

Otuda je, ma koliko bili u pravu oni koji smatraju da je Mrkonjić „živopisan” političar previše sklon iznošenju ličnih stavova, veoma važno da se ponovo javno progovori o prirodi herojstva koje se pripisuje Miloševiću.