Skadarlija u „plastici”

„Skadarlija je mera svega, i dobrog i lošeg”, rekao je svojevremeno Đura Jakšić, verovatno najpoznatiji stanar ovog kvarta. Posmatrajući nekad boemsku četvrt, jasno se mogu videti mnoge faze u razvoju i promenama glavnog grada, ali i celokupnog društva. Počela kao cigan-mala, Skadarlija je prevalila put preko stecišta prestoničke boemije, omiljenog okupljališta mladih i mesta veselih uličnih igara, a nije je zaobišao ni sveopšti mrak devedesetih godina prošlog veka. Danas je to ulica „naružena” mnogim terasama natkrivenim plastičnim najlonom, a za boemski šmek koji još izbija iz kaldrme, mogli bi da dođu bolji dani budući da se priprema kodeks koji bi trebalo da joj povrati stari ugled.

Prvi stanovnici ulice bili su Romi, pa je „krštena” kao cigan-mala. Tako se zvala sve do 1872. godine kada je dobila današnje ime. Tadašnje gradske vlasti preselile su Rome na Čuburu, a u narodu je ostalo predanje da su oni uputili kletvu svima onima koji se nasele na njihovom, silom oduzetom ognjištu.

U to vreme mnogim književnicima, novinarima, slikarima, po pravilu praznih džepova, skadarlijski kafanski duh je pomogao da se održe. Tada su skromni ugostitelji, svojim još skromnijim gostima dozvoljavali veresiju po principu „plati kad zaradiš”.

Prohujali su neki novi vetrovi i sa sobom doneli nove kafedžije i boeme. Imena mnogih kafana su, doduše, ostala ista, ali veresije više nema. Boemski duh se pokazao kao najprodavanija roba, a ugostitelji su ga naplatili papreno. Uglavnom strancima koji bi dolazili u Beograd i želeli da kušaju „nešto autentično”.

Štampa iz sedamdesetih godina prošlog veka beleži da je Skadarlija postala stecište mladog sveta, te da u toku vrelih letnjih noći kaldrmom šeta desetak hiljada devojaka i mladića. Oni, međutim, doslovno paradiraju gore-dole, i ne pomaljaju nos u kafane. Hroničar tadašnje „Politike ekspres” beleži: „Njihova je ulica, a kafane to nisu. Nisu gostoljubive prema njihovom džepu i to je jedini razlog što u njih retko zaviruju”.

Omladina nekadašnje otadžbine je slavila Skadarliju kao glavnu gradsku štraftu, kao nešto svoje. Čak je i Knez Mihailova bila u drugom planu, a u večernjim satima se na kaldrmi stvarala takva gužva da su je mnogi poredili sa onom na šetalištima primorskih gradova. Zabavljali su ih razni ulični igrači, sumnjivog umetničkog kvaliteta, ali retko ko od šetača je tražio više. Za izlazak u grad bila je dovoljna pljeskavica i koja krigla hladnog piva. Ali ne zadugo.

Devedesete su protutnjale kroz zemlju i Skadarsku ulicu „žigosale” plastičnim terasama, parkiranim automobilima i nastupima turbo-folk pevača. Novopečeni bogataši su jedini bili u mogućnosti da plate račune u restoranima, a Skadarlija se činila kao idealan način da se „nabaci” malo stila.

Posle „promena”, neke stvari u ovom kvartu su krenule nabolje, ali su kič i žudnja za brzim profitom opstali.

Poslednji udarac „plastici” i neredu trebalo bi da zada kodeks koji propisuje ponašanje ugostitelja i posetilaca. Ovaj dokument, rađen na inicijativu Turističke organizacije Beograda i po modelu sličnog akta iz 1975. godine, trebalo bi da omogući da u nekadašnjoj boemskoj četvrti ponovo zaživi prodaja suvenira, turistički vodiči, ulični svirači, kao i pravila o izgledu ugostiteljskih objekata.

-----------------------------------------------------------

Ružina ulica

Kako su se različite vlasti smenjivale, svaka je, po svom nahođenju menjala nazive pojedinih prestoničkih ulica. Skadarska je, međutim, bila pošteđena takve samovolje. Ulica je za vreme svoje duge i burne istorije samo jednom promenila ime. Desilo se to u doba okupacije u Prvom svetskom ratu kada su je Austrijanci nazvali Ružina ulica.