Скадарлија у „пластици”

„Скадарлија је мера свега, и доброг и лошег”, рекао је својевремено Ђура Јакшић, вероватно најпознатији станар овог кварта. Посматрајући некад боемску четврт, јасно се могу видети многе фазе у развоју и променама главног града, али и целокупног друштва. Почела као циган-мала, Скадарлија је превалила пут преко стецишта престоничке боемије, омиљеног окупљалишта младих и места веселих уличних игара, а није је заобишао ни свеопшти мрак деведесетих година прошлог века. Данас је то улица „наружена” многим терасама наткривеним пластичним најлоном, а за боемски шмек који још избија из калдрме, могли би да дођу бољи дани будући да се припрема кодекс који би требало да јој поврати стари углед.

Први становници улице били су Роми, па је „крштена” као циган-мала. Тако се звала све до 1872. године када је добила данашње име. Тадашње градске власти преселиле су Роме на Чубуру, а у народу је остало предање да су они упутили клетву свима онима који се населе на њиховом, силом одузетом огњишту.

У то време многим књижевницима, новинарима, сликарима, по правилу празних џепова, скадарлијски кафански дух је помогао да се одрже. Тада су скромни угоститељи, својим још скромнијим гостима дозвољавали вересију по принципу „плати кад зарадиш”.

Прохујали су неки нови ветрови и са собом донели нове кафеџије и боеме. Имена многих кафана су, додуше, остала иста, али вересије више нема. Боемски дух се показао као најпродаванија роба, а угоститељи су га наплатили папрено. Углавном странцима који би долазили у Београд и желели да кушају „нешто аутентично”.

Штампа из седамдесетих година прошлог века бележи да је Скадарлија постала стециште младог света, те да у току врелих летњих ноћи калдрмом шета десетак хиљада девојака и младића. Они, међутим, дословно парадирају горе-доле, и не помаљају нос у кафане. Хроничар тадашње „Политике експрес” бележи: „Њихова је улица, а кафане то нису. Нису гостољубиве према њиховом џепу и то је једини разлог што у њих ретко завирују”.

Омладина некадашње отаџбине је славила Скадарлију као главну градску штрафту, као нешто своје. Чак је и Кнез Михаилова била у другом плану, а у вечерњим сатима се на калдрми стварала таква гужва да су је многи поредили са оном на шеталиштима приморских градова. Забављали су их разни улични играчи, сумњивог уметничког квалитета, али ретко ко од шетача је тражио више. За излазак у град била је довољна пљескавица и која кригла хладног пива. Али не задуго.

Деведесете су протутњале кроз земљу и Скадарску улицу „жигосале” пластичним терасама, паркираним аутомобилима и наступима турбо-фолк певача. Новопечени богаташи су једини били у могућности да плате рачуне у ресторанима, а Скадарлија се чинила као идеалан начин да се „набаци” мало стила.

После „промена”, неке ствари у овом кварту су кренуле набоље, али су кич и жудња за брзим профитом опстали.

Последњи ударац „пластици” и нереду требало би да зада кодекс који прописује понашање угоститеља и посетилаца. Овај документ, рађен на иницијативу Туристичке организације Београда и по моделу сличног акта из 1975. године, требало би да омогући да у некадашњој боемској четврти поново заживи продаја сувенира, туристички водичи, улични свирачи, као и правила о изгледу угоститељских објеката.

-----------------------------------------------------------

Ружина улица

Како су се различите власти смењивале, свака је, по свом нахођењу мењала називе појединих престоничких улица. Скадарска је, међутим, била поштеђена такве самовоље. Улица је за време своје дуге и бурне историје само једном променила име. Десило се то у доба окупације у Првом светском рату када су је Аустријанци назвали Ружина улица.