Dan žena-dan majki

Žustro se raspravljam sa pojedinim ljudima zašto Dan majki, ili Dan žena nije jedno te isto? Dan žena, obuhvata sva ženska bića na planeti, a Dan majki samo neke od njih... pitam se, zar su pojedine zene krive što nisu rodile? Nije fer.
Kao devojčica znala sam samo za 8. mart, ali to je za mene bio „mamin dan“. Štedela sam nedeljama za poklon i krila ga od sestre, inače ako bi pronašla - ništa od poklona. Sećam se da nam je učiteljica govorila da ne tražimo novac od roditelja za njen poklon. A mi smo joj donosili bokore ruža sa obližnjeg groblja.

Dan majki, ovde je u maju. Dan žena, za one koji ne znaju inicirao je tragičan događaj u Njujorku 1857, žene su radile u nehumanim uslovima u fabrici tekstila, gde su bile zaključavane od
vlasnika, na akon velikog požara u kome je masa izgorela i povređena (uglavnom jevrejke i italijanke) nastale su demonstracije širom Amerike i ostalo je istorija.

Običan građanin Amerike ne zna ništa o ovom prazniku, niti ga on interesuje, ali za mene će 8. mart postojati dok je moje majke. Uostalom mami dobro dođu ovde dva praznika, tako se duplo obraduje.

Evo došao je 8.mart, stavila sam đakonije u ranac, pse Lajku i Ciklona, u
korpicu, na biciklu, i pravac u dom kod mame. Lajka je poteža, a Ciki malecak, pa su mi jedva stali u korpu. U ovom delu grada sve su uličice uske, prekrivene kaldrmom, i sve su pod zaštitom grada zbog istorijske vrednosti, zidane u acteks, kolonijalnom i viktorijanskom stilu, mahom okrečene jednom bojom, dok su vrata, prozori, uokvireni drugom bojom, čak su i krovovi su različitih boja.

Vozimo se sredinom ulicice, a svetla od predhodne noći još uvek žmirkaju iz žbunja ispred kuća, to je karakteristika Floride, sva noćna svetla su uzemljena pri dnu kuća, što i daje veću čar. Ovaj kraj je vrlo miran, posebno kad dođe nedelja, tad je potpuna tišina, tako da je milina rano prošetati sam. Promičem biciklom, i razgledam levo, desno, ogromna cvetna stabla u raznim bojama: lila, bearno, šućmurasto, pirgasto....udišem punim plućima taj tropski opojni miris, male palme sa listovima od metar, zelenilo svugde, čarobne kućice, očaravajuća svetla, mirisi i tišina ....zanelo me, kad riknuše moji kucovi na rakuna koji je munjevito preleteo preko ulice, samo što se nismo prevrnuli sa bicikla. Opet nastavljamo sa voznjom sredinom kaldrme, uzazimo u drugu ulicu koja je puna citrusovog voća, avokada, papaje, manga, tu ima i nekog žutog voća u obliku tulumbe, visi u grozdovima na drvetu, Bog će ga znati šta je to.

Tako vozeći, stigoh do ćoška i nailazim na ogrmno grejpfrutovo drvo nadžindžano voćem. Iza ograde su niže grane sa voćem, a višlje grane sa ulice ne mogu da dohvatim. Eh! mislim se, "Bar jedan da ponesem mami?" Stala sam ispod drveta i gledam u te voćke veličine lopte, gledam ja u grejpfrut, gledaju cukovi u mene, ne znaju što sam stala, i šta smeram? Kad odjednom začuh muški glas iza ograde, "Mogu li da vam pomognem?" gleda komšija u mene, dok ja smeram kako da ga oštetim sa voćkom. "osramotih se", pomislih.

Da! Gospodine, idem kod mame u dom, pa.....da....joj....ima.... temperaturu....voli
sveže sa drveta... tako ja zamuckujem, a pošto ne vidim s kime razgovaram od silnog lišća, nagnuh glavu preko ograde da vidim gde je to komšija kad susretog pogled njegovog irskog setera iza ograde kako neprijateljski reži na mene. Ah! Ne da sam se uplašila od setera, a Lajka i Ciki ni da beknu (valjda od straha)? Seter kao tele, laje krupnim baritonom, a moji maltezeri počeše da skakuću histerično, mislila sam dobiće srčani udar.

Komša pruža voćku, "evo odnesite ovaj veliki grejpfrut majci“. Zahvaljujem, trpam voćku u korpu među kucove i polako okrećem pedalu, nastavljam dalje....Dobacuje mi, "Lep akcenat, odakle ste?" Ha! Mislim se ja. Država između Grčke, Italije, i Austrije. Gleda me zbunjeno, a ja dobacujem, "Odande gde je počeo Prvi svetski rat, i gde su pale četiri carevine". Već sam poodmakla, ali ga čujem kako mrmlja ....

Prilazim domu, unutra hlađenje, pacijenti doručkuju, ko za stolom, ko u krevetu, pozdravlja me osoblje, "Hej! Lili, što tako rano?" "Pa danas je mamin dan, velim". "Štaaaaa?". "Niđta, ništa, bila sam u šetnji". Dok ja objasnim šta je danas, proći će 8. mart. Otvaram paravan, majka sedi u krevetu, oči joj zablistaše, osmeh, presrećna je kao i uvek kad me vidi i što može sa nekim da progovori na srpskom. Doručkuje, pun joj je stočić đakonija. Gledam je, još uvek mi je lepa, i mlada, gusta plava kosa pada preko čela, ali je operisala kuk i koleno i ne može da hoda. Žao mi je što nema sa kime da govori, osim mene, sa osobljem ponekad progovori srpski, a one se hvataju za glavu i ponavljaju, "Kristina, English, English!" a ona njima, "Ne znam ja, vi inglišajte moj jezik.“

Sedam na njen krevet, i pitam je "mama, znaš šta je danas?", "Pa,sine nedelja je". "Majko! Srećan ti 8.mart!". Tako sam joj govorila od malih nogu, kad sam joj donosila čokoladicu, ili po koji divlji cvetić iz školske bašte. "Jaoj, sine pa ti to još uvek pamtiš?". "Vidi ovaj grejpfrut što je ogroman!" Vidim radost u njenim očima, kao u malog deteta. Pitam da li su je sestra ili sestričine zvale, kao i uobičajeno nisu se setile, kazem joj "Eto mama, nju si više volela, a ona se i ne seti tebe". „Pa sine, znaš... prvo dete....znaš" muca mama.. "Znam, mama, znam, bilo pa prošlo, ljudska ćud, ko te više voli, ti njega uvek manje...".

Nakon ćaskanja i zajedničkog doručka, ljubim mamu, i sa psima opet kroz tropsku šumu nazad u dom mojim pacijentima, da im napravim doručak....

Srećan osmi mart svim ženama i majkama.