Дан жена-дан мајки

Жустро се расправљам са појединим људима зашто Дан мајки, или Дан жена није једно те исто? Дан жена, обухвата сва женска бића на планети, а Дан мајки само неке од њих... питам се, зар су поједине зене криве што нису родиле? Није фер.
Као девојчица знала сам само за 8. март, али то је за мене био „мамин дан“. Штедела сам недељама за поклон и крила га од сестре, иначе ако би пронашла - ништа од поклона. Сећам се да нам је учитељица говорила да не тражимо новац од родитеља за њен поклон. А ми смо јој доносили бокоре ружа са оближњег гробља.

Дан мајки, овде је у мају. Дан жена, за оне који не знају иницирао је трагичан догађај у Њујорку 1857, жене су радиле у нехуманим условима у фабрици текстила, где су биле закључаване од
власника, на акон великог пожара у коме је маса изгорела и повређена (углавном јеврејке и италијанке) настале су демонстрације широм Америке и остало је историја.

Обичан грађанин Америке не зна ништа о овом празнику, нити га он интересује, али за мене ће 8. март постојати док је моје мајке. Уосталом мами добро дођу овде два празника, тако се дупло обрадује.

Ево дошао је 8.март, ставила сам ђаконије у ранац, псе Лајку и Циклона, у
корпицу, на бициклу, и правац у дом код маме. Лајка је потежа, а Цики малецак, па су ми једва стали у корпу. У овом делу града све су уличице уске, прекривене калдрмом, и све су под заштитом града због историјске вредности, зидане у ацтекс, колонијалном и викторијанском стилу, махом окречене једном бојом, док су врата, прозори, уоквирени другом бојом, чак су и кровови су различитих боја.

Возимо се средином улицице, а светла од предходне ноћи још увек жмиркају из жбуња испред кућа, то је карактеристика Флориде, сва ноћна светла су уземљена при дну кућа, што и даје већу чар. Овај крај је врло миран, посебно кад дође недеља, тад је потпуна тишина, тако да је милина рано прошетати сам. Промичем бициклом, и разгледам лево, десно, огромна цветна стабла у разним бојама: лила, беарно, шућмурасто, пиргасто....удишем пуним плућима тај тропски опојни мирис, мале палме са листовима од метар, зеленило свугде, чаробне кућице, очаравајућа светла, мириси и тишина ....занело ме, кад рикнуше моји куцови на ракуна који је муњевито прелетео преко улице, само што се нисмо преврнули са бицикла. Опет настављамо са возњом средином калдрме, узазимо у другу улицу која је пуна цитрусовог воћа, авокада, папаје, манга, ту има и неког жутог воћа у облику тулумбе, виси у гроздовима на дрвету, Бог ће га знати шта је то.

Тако возећи, стигох до ћошка и наилазим на огрмно грејпфрутово дрво наџинџано воћем. Иза ограде су ниже гране са воћем, а вишље гране са улице не могу да дохватим. Ех! мислим се, "Бар један да понесем мами?" Стала сам испод дрвета и гледам у те воћке величине лопте, гледам ја у грејпфрут, гледају цукови у мене, не знају што сам стала, и шта смерам? Кад одједном зачух мушки глас иза ограде, "Могу ли да вам помогнем?" гледа комшија у мене, док ја смерам како да га оштетим са воћком. "осрамотих се", помислих.

Да! Господине, идем код маме у дом, па.....да....јој....има.... температуру....воли
свеже са дрвета... тако ја замуцкујем, а пошто не видим с киме разговарам од силног лишћа, нагнух главу преко ограде да видим где је то комшија кад сусретог поглед његовог ирског сетера иза ограде како непријатељски режи на мене. Ах! Не да сам се уплашила од сетера, а Лајка и Цики ни да бекну (ваљда од страха)? Сетер као теле, лаје крупним баритоном, а моји малтезери почеше да скакућу хистерично, мислила сам добиће срчани удар.

Комша пружа воћку, "ево однесите овај велики грејпфрут мајци“. Захваљујем, трпам воћку у корпу међу куцове и полако окрећем педалу, настављам даље....Добацује ми, "Леп акценат, одакле сте?" Ха! Мислим се ја. Држава између Грчке, Италије, и Аустрије. Гледа ме збуњено, а ја добацујем, "Оданде где је почео Први светски рат, и где су пале четири царевине". Већ сам поодмакла, али га чујем како мрмља ....

Прилазим дому, унутра хлађење, пацијенти доручкују, ко за столом, ко у кревету, поздравља ме особље, "Хеј! Лили, што тако рано?" "Па данас је мамин дан, велим". "Штааааа?". "Ниђта, ништа, била сам у шетњи". Док ја објасним шта је данас, проћи ће 8. март. Отварам параван, мајка седи у кревету, очи јој заблисташе, осмех, пресрећна је као и увек кад ме види и што може са неким да проговори на српском. Доручкује, пун јој је сточић ђаконија. Гледам је, још увек ми је лепа, и млада, густа плава коса пада преко чела, али је оперисала кук и колено и не може да хода. Жао ми је што нема са киме да говори, осим мене, са особљем понекад проговори српски, а оне се хватају за главу и понављају, "Кристина, English, English!" а она њима, "Не знам ја, ви инглишајте мој језик.“

Седам на њен кревет, и питам је "мама, знаш шта је данас?", "Па,сине недеља је". "Мајко! Срећан ти 8.март!". Тако сам јој говорила од малих ногу, кад сам јој доносила чоколадицу, или по који дивљи цветић из школске баште. "Јаој, сине па ти то још увек памтиш?". "Види овај грејпфрут што је огроман!" Видим радост у њеним очима, као у малог детета. Питам да ли су је сестра или сестричине звале, као и уобичајено нису се сетиле, казем јој "Ето мама, њу си више волела, а она се и не сети тебе". „Па сине, знаш... прво дете....знаш" муца мама.. "Знам, мама, знам, било па прошло, људска ћуд, ко те више воли, ти њега увек мање...".

Након ћаскања и заједничког доручка, љубим маму, и са псима опет кроз тропску шуму назад у дом мојим пацијентима, да им направим доручак....

Срећан осми март свим женама и мајкама.