Kantova golubica poezije

Specijalno za „Politiku”
Valerio Magreli, vodeći savremeni italijanski pesnik, biće gost Beograda povodom festivala „Svetski dan poezije 2009”, u okviru kojeg će 19. marta imati književno veče u Kulturnom centru Beograda. Sutradan, 20. marta, Magreli će održati predavanje, u podne, na istom mestu. Intervju sa slavnim pesnikom napravljen je uoči njegovog dolaska u naš grad.

Sa samo dvadeset tri godine, objavili ste 1980. kod Feltrinelija svoju prvu knjigu poezije „Ora serrata retinae”, jedan od najznačajnijih italijanskih pesničkih tekstova u drugoj polovini dvadesetog veka. Prošlo je skoro trideset godina od njenog objavljivanja, kako Vam danas izgleda sudbina ove knjige?

Kod mene je često prisutan polemički element. Kao što kaže Sangvineti: „Poezija je forma antipatije”. Elem, krajem sedamdesetih odabrao sam jednu jasnu sintaksu, linearnu, pozivajući se na filozofske i naučne tekstove, jer sam dolazio iz škole u kojoj se predavalo samo o dislokaciji, sabotaži, afaziji. Poezija u koju verujem nastaje iz skretanja i otklona u odnosu na dominantni govor. Kada je jezikom ovladala ideologija, sklanjao sam se kod Ponža i Mišoa; i obrnuto, kad su nastupile doksa bega od stvarnosti i reklama, vratio sam se Brehtu.

Već u svojoj drugoj zbirci „Prirode i šare”, ali pre svega u narednim knjigama, Vaš poetski govor napreduje ka socijalnom i istorijskom, postajući više referencijalan. Da li to znači da opsednutost činom pisanja iz prve knjige smenjuje interes za „drugo”?

U stvari, prema mojim zamislima, prva knjiga je trebalo da predstavi jedan kompaktan blok, kalcificiran, bez lica. Naredna, „Prirode i šare”, podeljena je na deset poglavlja koja nude neku vrstu inventara, izražavajući naglašeni smisao kretanja, neprilagođenosti, pometnje. U prvoj zbirci, glavne teme bile su pismo, san, pogled; u drugoj, pak, pre isplivava prisustvo predmeta tipičnih za naš svakodnevni horizont, tehnološki i degradiran (novčići i fotografije, telefoni, autobus). Uza sve to, u oba teksta evociraju se prakse kao što su anagram, kolaž ili kaligram, što svedoči o posebnoj pažnji koja se daje ikoničkoj vrednosti pisma. I, još nešto. Dok „Ora serrata retinae” predstavlja stagnaciju i koncentraciju, „Prirode i šare” nastoje da se smeste u pejzaž koji se, s one strane svetlog i mirnog privida (linija, venatura kamena ili organizma), pokazuje kao prožet stalnim opasnostima od odrona, rušenja, lomova (noćna priroda, skrivena u geološkim dubinama: „Kao da ukras uvek/ ožiljak skriva”).

Prema hipotetičkoj etimologiji, zamišljao sam, zapravo, kako ispod blage i umirujuće „venature” preti nemo i ponorno prisustvo „nature” (naslov zbirke „Prirode i šare” na italijanskom glasi „Nature e venature – prim. prev.), i kako iza poznatih i bezazlenih radnji vreba vertikalni i potencijalni, tragični i nepokorni smisao opasnosti. Ali, u ovoj igri reči nastojao sam i da predložim moguću definiciju same poezije: priroda/natura (to jest iskustvo, mišljenje, emocija onoga ko piše) pročitana preko šara/venatura stranice, to jest stihova.

Što se tiče treće knjige („Vežbe iz tiptologije”), reč je o pesmama, prevodima i prozama. Ideja koja ih objedinjuje rađa se iz zanimanja za jedan tip hibridnog pisanja, zaraznog, prljavog, neautentičnog. Nije, dakle, posredi model poetske proze, nego ideja o „kljunarskoj knjizi”. Ova knjiga, u stvari, živi od zainteresovanosti kako za materijale ne striktno poetske (reportaže i izveštaji), tako i za kompozitivne tehnike i forme koje se tradicionalno vezuju za niže žanrove (prigodna poezija i tekstovi po narudžbi). To je izbijena špula stihova, polomljena opruga, blokirana mašina, stari gramofon koji se zaglavljuje/začarava, i nastavlja da vrti „ispočetka”, sa samim sobom. Iza svega stoji uobičajeni doživljaj detinjstva, štaviše, „predosećaj”, kao kada se govori o opasnosti.

Mit o tehnici (tehnologiji) artikuliše se na razne načine u Vašim stihovima...

Dati glas predmetu i, dakle, veštačkim komponentama naše tehnološke panorame, za mene znači vratiti se nekim formama magijskog mišljenja. Ovde je to neka vrsta animizma: kao dete, kao primitivac, regrediram prema formama analoškog mišljenja, u jednoj panorami gde je svaka stvar obdarena spiritualnom voljom.

Šta biste nam mogli reći o italijanskoj poeziji u ovom trenutku?

U jednom periodu dominantni su bili tekstovi zasnovani na manje-više radikalnom odbacivanju referencijalnosti. S one strane svake realne izražajne urgencije, nametnulo se nešto kao „koineafazije”. Što se mene tiče, mislim da jedno takvo rastavljanje označenog i označitelja može da proizvede ne toliko uvećanu izražajnu slobodu, kolikonoć znaka u kojoj se svi stihovi otkrivaju kao sivi. Nešto slično desilo se i atonalnoj muzici: na kraju njene priče, apstrahovanje zvuka od njegovih sintaktičkih veza rezultiralo je muzikom za thriller. Nekim okrutnim paradoksom, ishod jednog tako složenog procesa intelektualizacije završio se stvaranjem čisto „čulne” muzike, pogodne da predstavi gamu primarnih reakcija kao što su strah, čekanje, radost, užas, to jest nepovezani čulni utisci za sada već potpuno, i istorijski, i tragično (neka bude jasno da uopšte ne podržavam obnove u anahronističkom ključu), nepovezane zvukove.

Pred svim ovim ostaju nam samo individualna rešenja. Što se mene tiče, volim da zatežem nit smisla da bih video koliko drži, da bih video kad uže počinje da se froncla, da bih stigao do tačke u kojoj se kida. Ali zanima me pre, tokom i dok, ne posle. Posle, to jest odbacivanje označenog, ne vodi daleko. To je plićak, dodiruje se odmah. Eto zašto i dalje smatram da se najbolji odgovor nalazi u slavnoj predstavi golubice koju je dao Imanuel Kant: misliti, naime, o poeziji koja bi letela koristeći fizičke zakone jezika, trvenje između zvuka i smisla, između stiha i sveta, između reči i iskustva, između gramatike i istine.