Кантова голубица поезије

Специјално за „Политику”
Валерио Магрели, водећи савремени италијански песник, биће гост Београда поводом фестивала „Светски дан поезије 2009”, у оквиру којег ће 19. марта имати књижевно вече у Културном центру Београда. Сутрадан, 20. марта, Магрели ће одржати предавање, у подне, на истом месту. Интервју са славним песником направљен је уочи његовог доласка у наш град.

Са само двадесет три године, објавили сте 1980. код Фелтринелија своју прву књигу поезије „Ora serrata retinae”, један од најзначајнијих италијанских песничких текстова у другој половини двaдесетог века. Прошло је скоро тридесет година од њеног објављивања, како Вам данас изгледа судбина ове књиге?

Код мене је често присутан полемички елемент. Као што каже Сангвинети: „Поезија је форма антипатије”. Елем, крајем седамдесетих одабрао сам једну јасну синтаксу, линеарну, позивајући се на филозофске и научне текстове, јер сам долазио из школе у којој се предавало само о дислокацији, саботажи, афазији. Поезија у коју верујем настаје из скретања и отклона у односу на доминантни говор. Када је језиком овладала идеологија, склањао сам се код Понжа и Мишоа; и обрнуто, кад су наступиле докса бега од стварности и реклама, вратио сам се Брехту.

Већ у својој другој збирци „Природе и шаре”, али пре свега у наредним књигама, Ваш поетски говор напредује ка социјалном и историјском, постајући више референцијалан. Да ли то значи да опседнутост чином писања из прве књиге смењује интерес за „друго”?

У ствари, према мојим замислима, прва књига је требало да представи један компактан блок, калцифициран, без лица. Наредна, „Природе и шаре”, подељена је на десет поглавља која нуде неку врсту инвентара, изражавајући наглашени смисао кретања, неприлагођености, пометње. У првој збирци, главне теме биле су писмо, сан, поглед; у другој, пак, пре испливава присуство предмета типичних за наш свакодневни хоризонт, технолошки и деградиран (новчићи и фотографије, телефони, аутобус). Уза све то, у оба текста евоцирају се праксе као што су анаграм, колаж или калиграм, што сведочи о посебној пажњи која се даје иконичкој вредности писма. И, још нешто. Док „Ora serrata retinae” представља стагнацију и концентрацију, „Природе и шаре” настоје да се сместе у пејзаж који се, с оне стране светлог и мирног привида (линија, венатура камена или организма), показује као прожет сталним опасностима од одрона, рушења, ломова (ноћна природа, скривена у геолошким дубинама: „Као да украс увек/ ожиљак скрива”).

Према хипотетичкој етимологији, замишљао сам, заправо, како испод благе и умирујуће „венатуре” прети немо и понорно присуство „натуре” (наслов збирке „Природе и шаре” на италијанском гласи „Nature е venature – прим. прев.), и како иза познатих и безазлених радњи вреба вертикални и потенцијални, трагични и непокорни смисао опасности. Али, у овој игри речи настојао сам и да предложим могућу дефиницију саме поезије: природа/натура (то јест искуство, мишљење, емоција онога ко пише) прочитана преко шара/венатура странице, то јест стихова.

Што се тиче треће књиге („Вежбе из типтологије”), реч је о песмама, преводима и прозама. Идеја која их обједињује рађа се из занимања за један тип хибридног писања, заразног, прљавог, неаутентичног. Није, дакле, посреди модел поетске прозе, него идеја о „кљунарској књизи”. Ова књига, у ствари, живи од заинтересованости како за материјале не стриктно поетске (репортаже и извештаји), тако и за композитивне технике и форме које се традиционално везују за ниже жанрове (пригодна поезија и текстови по наруџби). То је избијена шпула стихова, поломљена опруга, блокирана машина, стари грамофон који се заглављује/зачарава, и наставља да врти „испочетка”, са самим собом. Иза свега стоји уобичајени доживљај детињства, штавише, „предосећај”, као када се говори о опасности.

Мит о техници (технологији) артикулише се на разне начине у Вашим стиховима...

Дати глас предмету и, дакле, вештачким компонентама наше технолошке панораме, за мене значи вратити се неким формама магијског мишљења. Овде је то нека врста анимизма: као дете, као примитивац, регредирам према формама аналошког мишљења, у једној панорами где је свака ствар обдарена спиритуалном вољом.

Шта бисте нам могли рећи о италијанској поезији у овом тренутку?

У једном периоду доминантни су били текстови засновани на мање-више радикалном одбацивању референцијалности. С оне стране сваке реалне изражајне ургенције, наметнуло се нешто као „коинеафазије”. Што се мене тиче, мислим да једно такво растављање означеног и означитеља може да произведе не толико увећану изражајну слободу, коликоноћ знака у којој се сви стихови откривају као сиви. Нешто слично десило се и атоналној музици: на крају њене приче, апстраховање звука од његових синтактичких веза резултирало је музиком за thriller. Неким окрутним парадоксом, исход једног тако сложеног процеса интелектуализације завршио се стварањем чисто „чулне” музике, погодне да представи гаму примарних реакција као што су страх, чекање, радост, ужас, то јест неповезани чулни утисци за сада већ потпуно, и историјски, и трагично (нека буде јасно да уопште не подржавам обнове у анахронистичком кључу), неповезане звукове.

Пред свим овим остају нам само индивидуална решења. Што се мене тиче, волим да затежем нит смисла да бих видео колико држи, да бих видео кад уже почиње да се фронцла, да бих стигао до тачке у којој се кида. Али занима ме пре, током и док, не после. После, то јест одбацивање означеног, не води далеко. То је плићак, додирује се одмах. Ето зашто и даље сматрам да се најбољи одговор налази у славној представи голубице коју је дао Имануел Кант: мислити, наиме, о поезији која би летела користећи физичке законе језика, трвење између звука и смисла, између стиха и света, између речи и искуства, између граматике и истине.