Stranac ili „alien”?

Nisam siguran da ovaj tekst spada ovde, kao što nisam siguran da i sam pripadam tu gde pripadam. Već dugo čitam ovu rubriku, sve u nadi da ću pronaći slične sebi, koji su kao i ja u detinjstvu tražili one male ljude u radiju. Kao što sam nekoć, kao dete, rastavljao električne voziće, tražeći u njima mašinovođe iz mojih snova, tako sada u ovim pričama tražim velike ljude sa sačuvanim snovima. Ova dilema o pripadnosti na žalost nije rezervisana samo za mene, a tragika prostora na kojima smo rođeni, odrasli i živimo, sa gorkom dozom svakodnevno nam to potvrđuje.

Rođen sam ovde, u Beogradu, tačnije u Zemunu, ovo navodim više kao parametre za izradu natalne karte, kod nekog astrologa, nego kao određenje svog porekla. Kako sam samo rođen, tako sam iz rodnog grada odmah i otišao tj. odnešen negde dalje na sever, preko Dunava, gde podugo ostah. Valjda je ta prva migracija presudno uticala na sva dalja izbeglištva.

Odabrao sam zanimanje, koje u zemljama opisanim u ovoj rubrici o inostranstvu, reklamiraju da sa njim možete obići svet. Dugo sam mislio da je to delo strane propagande, jer su me tome podrobno učili u patriotskim školama i akademijama. Verovao sam da neću imati potrebe da to i proveravam. Pa opet se obistini, da nikad ne treba reći nikad.

Odjednom, neki odlučiše da neki drugi nisu dovoljno isti kao oni. Rekoše da ti drugi sprečavaju njih da budu jednaki sa opet nekim drugima, a sa kojima oni hoće da budu odmah i sad. Narediše mi, da u skladu sa svim što su me učili, da odem i branim ono za šta smo svi do juče i bili. Odoh, branih i odbranih, ali se oni što su me poslali predomisliše i rekoše da se vratim. Da nam ti neki nama ne trebaju sada i da oni mogu da idu. Ispadoh tuđinac, a da to nisam ni hteo, a još manje očekivao.

Samo što se vratih, zatvoriše me na radnom mestu, isključiše mi struju i vodu, a na dveri mi dovedoše porodicu, kumove i prijatelje da me ubede da prihvtim da sam i ovde tuđinac. Da to više nisam ja, a da su i oni nešto drugo, jer su i ovde neki tako većinski «demokratski» odlučili. Pitam kako?

Pa promenila su se pravila igre. Ali kako da ih menjate kad igra traje. Rekoše tako! Ostadoh, branih i odbranih, ali se oni što su me ostavili, predomisliše i rekoše da se vratim. Da odbranu u nasleđe predam lokalnim i svetskim plavim čuvarima.

U međuvremenu, opet u nekom samo proglašenom inostransvu mi rekoše da pokupim samo stvari, a da im sve drugo ostavim. Reših da odem u srce pređašnje domovine. Ali avaj, i ovde rešiše da budu inozemstvo, ko i ostali. Što da oni budu gori, a i rekli su im da će im biti bolje, ako budu nezavisni od nas. Sve bi možda bilo drugačije, ali dok sam bio tamo, ovde gde sam rođen, proglasiše novu domovinu i novu gardu. Tako da ispadoh strana trupa na tlu svoje domovine. Rekoše mi da i odatle moram da se vratim.

Ne prođe mnogo oni plavi čuvari vratiše se kao anđeli i useliše se u zadnje dvorište. Kažu da to sad pripada njima i nekima što ih ima više u dvorištu. Džaba sam ja pokazivao tapije i istorijske knjige. Čak su me milosrdno opomenuli da su oni jači i da tako imaju pravo. Ja više ne smem da idem u svoje donje dvorište, a ako ne budem dobar kažu da će mi uzeti i bašču ispred. Tužio sam ih njihovom sudu, sumnjam da će išta biti. Advokati mi kažu da imamo male šanse, jer se oni pozivaju na neke presude sa nekog katarzičnog suda, kojima će pobiti sve što kažem, pa ma koliko bio u pravu.

Sada i ovde tvrde da sam predugo bio u inostransvu, a da su i oni sada neki drugi i da im ja sada smetam, da i oni budu sa onima sa početka priče. Rekli su mi da ću opet morati da otputujem u neku lepu i dobru zemlju sa pogledom na okean, ali da mi za taj dugi boravak neće trebati ni viza, garantna pisma i kaucija, kao nekima koji bi da otputuju. Ja do sada nisam imao pasoš, nije mi trebao, a sve ovo inozemstvo sam proputovao. Sve češće pomislim da je tu problem što od početka nisam imao pasoš. Pitam se, ako se ikada vratim, da li ću biti stranac ili alien?