Странац или „alien”?

Нисам сигуран да овај текст спада овде, као што нисам сигуран да и сам припадам ту где припадам. Већ дуго читам ову рубрику, све у нади да ћу пронаћи сличне себи, који су као и ја у детињству тражили оне мале људе у радију. Као што сам некоћ, као дете, растављао електричне возиће, тражећи у њима машиновође из мојих снова, тако сада у овим причама тражим велике људе са сачуваним сновима. Ова дилема о припадности на жалост није резервисана само за мене, а трагика простора на којима смо рођени, одрасли и живимо, са горком дозом свакодневно нам то потврђује.

Рођен сам овде, у Београду, тачније у Земуну, ово наводим више као параметре за израду наталне карте, код неког астролога, него као одређење свог порекла. Како сам само рођен, тако сам из родног града одмах и отишао тј. однешен негде даље на север, преко Дунава, где подуго остах. Ваљда је та прва миграција пресудно утицала на сва даља избеглиштва.

Одабрао сам занимање, које у земљама описаним у овој рубрици о иностранству, рекламирају да са њим можете обићи свет. Дуго сам мислио да је то дело стране пропаганде, јер су ме томе подробно учили у патриотским школама и академијама. Веровао сам да нећу имати потребе да то и проверавам. Па опет се обистини, да никад не треба рећи никад.

Одједном, неки одлучише да неки други нису довољно исти као они. Рекоше да ти други спречавају њих да буду једнаки са опет неким другима, а са којима они хоће да буду одмах и сад. Наредише ми, да у складу са свим што су ме учили, да одем и браним оно за шта смо сви до јуче и били. Одох, браних и одбраних, али се они што су ме послали предомислише и рекоше да се вратим. Да нам ти неки нама не требају сада и да они могу да иду. Испадох туђинац, а да то нисам ни хтео, а још мање очекивао.

Само што се вратих, затворише ме на радном месту, искључише ми струју и воду, а на двери ми доведоше породицу, кумове и пријатеље да ме убеде да прихвтим да сам и овде туђинац. Да то више нисам ја, а да су и они нешто друго, јер су и овде неки тако већински «демократски» одлучили. Питам како?

Па променила су се правила игре. Али како да их мењате кад игра траје. Рекоше тако! Остадох, браних и одбраних, али се они што су ме оставили, предомислише и рекоше да се вратим. Да одбрану у наслеђе предам локалним и светским плавим чуварима.

У међувремену, опет у неком само проглашеном инострансву ми рекоше да покупим само ствари, а да им све друго оставим. Реших да одем у срце пређашње домовине. Али авај, и овде решише да буду иноземство, ко и остали. Што да они буду гори, а и рекли су им да ће им бити боље, ако буду независни од нас. Све би можда било другачије, али док сам био тамо, овде где сам рођен, прогласише нову домовину и нову гарду. Тако да испадох страна трупа на тлу своје домовине. Рекоше ми да и одатле морам да се вратим.

Не прође много они плави чувари вратише се као анђели и уселише се у задње двориште. Кажу да то сад припада њима и некима што их има више у дворишту. Џаба сам ја показивао тапије и историјске књиге. Чак су ме милосрдно опоменули да су они јачи и да тако имају право. Ја више не смем да идем у своје доње двориште, а ако не будем добар кажу да ће ми узети и башчу испред. Тужио сам их њиховом суду, сумњам да ће ишта бити. Адвокати ми кажу да имамо мале шансе, јер се они позивају на неке пресуде са неког катарзичног суда, којима ће побити све што кажем, па ма колико био у праву.

Сада и овде тврде да сам предуго био у инострансву, а да су и они сада неки други и да им ја сада сметам, да и они буду са онима са почетка приче. Рекли су ми да ћу опет морати да отпутујем у неку лепу и добру земљу са погледом на океан, али да ми за тај дуги боравак неће требати ни виза, гарантна писма и кауција, као некима који би да отпутују. Ја до сада нисам имао пасош, није ми требао, а све ово иноземство сам пропутовао. Све чешће помислим да је ту проблем што од почетка нисам имао пасош. Питам се, ако се икада вратим, да ли ћу бити странац или аlien?