Mera za meru

Ljubica Marić odnedavno nije više sa nama. A i da jeste, kao decentna osoba, sigurno se ne bi oglasila. Verovatno bi damski prešla preko uvredljivog postupka Radio-televizije Srbije kad je u pola rečenice prekinut prilog o njoj i njenom velikom umetničkom, kompozitorskom, delu.

Neki drugi muzičari bili su tog petka, 27. marta, bolje sreće, ne zato što su značajniji, nego prosto stoga što se prilog o njihovoj delatnosti zadesio nešto ranije u mozaiku „Mera za muziku”, redovnom pregledu i hronologiji muzičkih događaja autorke Marine Nikolić.

Do prekida je došlo u 15.10 zarad uključenja u direktan prenos nastavka sednice Narodne skupštine. Tamo je sledećih desetak minuta potrošeno na raspravu o proceduralnim pitanjima, na cepidlačenje oko toga zašto rad počinje s desetak minuta zakašnjenja, šta je propisano Poslovnikom a šta je uobičajena praksa o tolerisanoj akademskoj četvrti, na prigovore i objašnjenja razmenjivane između poslanice Verice Radete i predsedavajuće Gordane Čomić…

Ovo sitničavo preganjanje (inače tako često u skupštinskom domu) ovog puta lišilo je gledaoce završetka priče o Ljubici Marić, a nije im donelo ništa ni važno, ni lepo, ni korisno, ni dobro. Oštećivani su na sličan način i ranije. No, to nije navelo RTS da pokuša da uskladi planiranje svog programa, odnosno svoj dug prema publici, sa onim na šta se obavezao narodnim poslanicima. A da je na delu stvarna, iskrena saradnja i želja da se izađe u susret potrebama i željama obe institucije, pomenuti slučaj mogao je da se izbegne.

Jedan način bio bi da RTS ne počinje emitovanje svojih emisija pred sam kraj pauze zasedanja, pa da eventualno time nastalu sopstvenu pauzu, „programsku rupu”, ispunjava reklamama, muzičkim intermecom ili sličnim „zakrpama”. Drugi, teže zamisliv u sadašnjim okolnostima, ali ne i neizvodljiv način, bio bi da se dežurni u Televiziji blagovremeno javi predsedavajućem u Skupštini i zamoli ga da objavi odlaganje početka sednice za koji minut, e da bi se emisija koja je u toku privela kraju.

Mimo ove neprijatnosti s naglim prekidom, to što je u petak viđeno za sat i po skupštinske pauze donelo je publici nesumnjivo zadovoljstvo u vidu izuzetno zanimljivih, dobro pripremljenih programa – dokumentarnih, naučnih i kulturnih... Počelo je „Trezorom” (prikazanim sa zakašnjenjem, već odlaganim takođe zbog skupštinskih prenosa) koji je podsetio na „jun ’68.”, a povodom promocije knjige sećanja na ovu pobunu studenata na Beogradskom univerzitetu. Sledio je atraktivan naučni magazin „Kontekst 21” u kome su Vladana Rašić i Jasmina Vujnović finom prezentacijom zainteresovale za aktuelnosti u informatici, arhitekturi i još nekoliko naučnih disciplina. Potom je počeo (nezavršeni) mozaik s muzičkim informacijama.

Ali da nije, makar tako delimično, prikazan ovog puta, on bi kasnije bio gotovo neupotrebljiv – jer bi izgubio na aktuelnosti i potisnuli bi ga novi povodi. U tom, bez mere, bacanju u vetar gotovih proizvoda, koliko i u uskraćivanju pretplatnicima tih naučnih, kulturnih i umetničkih sadržaja koje od Javnog RTV servisa s pravom očekuju, leži i najveći problem sa apsolutnim podređivanjem Drugog programa prenosima iz Narodne skupštine.