Мера за меру

Љубица Марић однедавно није више са нама. А и да јесте, као децентна особа, сигурно се не би огласила. Вероватно би дамски прешла преко увредљивог поступка Радио-телевизије Србије кад је у пола реченице прекинут прилог о њој и њеном великом уметничком, композиторском, делу.

Неки други музичари били су тог петка, 27. марта, боље среће, не зато што су значајнији, него просто стога што се прилог о њиховој делатности задесио нешто раније у мозаику „Мера за музику”, редовном прегледу и хронологији музичких догађаја ауторке Марине Николић.

До прекида је дошло у 15.10 зарад укључења у директан пренос наставка седнице Народне скупштине. Тамо је следећих десетак минута потрошено на расправу о процедуралним питањима, на цепидлачење око тога зашто рад почиње с десетак минута закашњења, шта је прописано Пословником а шта је уобичајена пракса о толерисаној академској четврти, на приговоре и објашњења размењиване између посланице Верице Радете и председавајуће Гордане Чомић…

Ово ситничаво прегањање (иначе тако често у скупштинском дому) овог пута лишило је гледаоце завршетка приче о Љубици Марић, а није им донело ништа ни важно, ни лепо, ни корисно, ни добро. Оштећивани су на сличан начин и раније. Но, то није навело РТС да покуша да усклади планирање свог програма, односно свој дуг према публици, са оним на шта се обавезао народним посланицима. А да је на делу стварна, искрена сарадња и жеља да се изађе у сусрет потребама и жељама обе институције, поменути случај могао je да се избегне.

Један начин био би да РТС не почиње емитовање својих емисија пред сам крај паузе заседања, па да евентуалнo тиме насталу сопствену паузу, „програмску рупу”, испуњава рекламама, музичким интермецом или сличним „закрпама”. Други, теже замислив у садашњим околностима, али не и неизводљив начин, био би да се дежурни у Телевизији благовремено јави председавајућем у Скупштини и замоли га да објави одлагање почетка седнице за који минут, е да би се емисија која је у току привела крају.

Мимо ове непријатности с наглим прекидом, то што је у петак виђено за сат и по скупштинске паузе донело је публици несумњиво задовољство у виду изузетно занимљивих, добро припремљених програма – документарних, научних и културних... Почело је „Трезором” (приказаним са закашњењем, већ одлаганим такође због скупштинских преноса) који је подсетио на „јун ’68.”, а поводом промоције књиге сећања на ову побуну студената на Београдском универзитету. Следио је атрактиван научни магазин „Контекст 21” у коме су Владана Рашић и Јасмина Вујновић фином презентацијом заинтересовале за актуелности у информатици, архитектури и још неколико научних дисциплина. Потом је почео (незавршени) мозаик с музичким информацијама.

Али да није, макар тако делимично, приказан овог пута, он би касније био готово неупотребљив – јер би изгубио на актуелности и потиснули би га нови поводи. У том, без мере, бацању у ветар готових производа, колико и у ускраћивању претплатницима тих научних, културних и уметничких садржаја које од Јавног РТВ сервиса с правом очекују, лежи и највећи проблем са апсолутним подређивањем Другог програма преносима из Народне скупштине.