Raskrsnica

Vlada Srbije trebalo bi danas da razmatra predlog novog zakona o bezbednosti saobraćaja pa da ga onda uputi parlamentu na usvajanje. Od ovog zakona, sedam godina pripremanog i dopunjavanog, u javnosti se očekuje mnogo. Čak, stiče se utisak, i previše.

Najavljen je kao mnogo stroži i represivniji. Jer, na putevima u Srbiji pogine 120 ljudi na milion stanovnika, godišnje oko hiljadu ljudi. Svaki treći bolnički dan u ovoj zemlji je posledica saobraćajnih nezgoda. Direktna šteta i gubitak zbog povređivanja u saobraćaju u Srbiji iznosi oko milijardu evra za 365 dana.

Novim zakonom smanjiće se dozvoljena brzina u naseljenim mestima sa 60 na 50 kilometara na čas, predviđena je zabrana upotrebe mobilnih telefona i antiradarskih uređaja u automobilima, obavezno je posedovanje svetlećeg prsluka i upaljeni farovi danju. Predviđeni su i kazneni bodovi za vozače, mnogo oštrije kazne za vožnju pod dejstvom alkohola, pa će vozač kod kojeg bude ustanovljeno više od dva promila alkohola u krvi, prema predlogu, automatski biti kažnjen sa najmanje 15 dana zatvora. Sve je to lepo smišljeno „na papiru”.

Doduše, i u dosadašnjem važećem zakonu koji je „star” više od 20 godina, postojale su kazne, i te kako. Ali praksa je najčešće demantovala zakon. I dalje ga demantuje.

Vozači, zna se, moljakaju saobraćajce da ih ne kazne, mite ih hiljadarkom u saobraćajnoj dozvoli... Bahatost, obest i, kako kažu stručnjaci, „nepostojanje straha od sankcija” doveli su do ovakve crne statističke slike saobraćaja.

U Beogradu je, na primer, postavljeno na hiljade crnožutih i ostalih stubića kojima se onemogućava parkiranje na trotoarima. Zašto ako postoji znak zabrane parkiranja. Ako poštujemo znak, izdatak za stubiće je nepotreban. Kakva je to nemoć onih koji bi trebalo da kažnjavaju! Da li je to priznanje da kazne nisu delotvorne ili da su u „dilu” oni koji kažnjavaju i oni koji bi trebalo da budu kažnjeni. I šta u tom slučaju znači oštrija kazna – skeptici tvrde da će samo mito biti uvećan i da će se sve odvijati po starom.

U Italiji, na primer, ako bi saobraćajac primio sitniš od vozača da zažmuri, bio bi kažnjen sa tri godine zatvora. I zna se da kontrolori u civilu krstare i prave prekršaje proveravajući poštenje uniformisanih. Pa čik uzmi ako smeš.

Dakle šta je naš problem. Istraživalo se i utvrdilo – neznanje, nekultura i nepoštovanje propisa. Ispada da bi samo svaki deseti naš vozač položio vozački ispit ako bi ga ponovo polagao. A od građanina koji se u samousluzi ili na šalteru ponaša nekulturno ne možete da očekujete da se ponaša drukčije u automobilu.

Kad vozimo po inostranim zemljama i te kako smo fini i kulturni, znamo propise i ne pada nam na pamet da mitimo saobraćajce.

Tamo sve može kako se mora, a ovde ne može i ne mora. Znači, zakon koji tako nestrpljivo čekamo, neće mnogo promeniti ako se mi ne promenimo. Svi redom i iz korena. Da nas manje košta.