Kazna za bezosećajnost

Sve je više autora koji smatraju da je u savremenom zapadnom društvu, kojem i mi u velikoj meri pripadamo, sve manje ljubavi. Ocenjuje se da su pojedinci nekako sve više usmereni na sebe, na svoje želje i potrebe, a sve manje na druge ljude. Kao da drugi ljudi više nisu tako važni kao nekada. Na drugoga se gleda kroz prizmu koristi, kao na neki predmet koji samo služi zadovoljenju neke kratkotrajne želje. Kao da je ljudsko društvo postalo neki veliki supermarket u kojem uzimamo druge ljude da bismo ih koristili, a onda ih vraćamo uz reklamaciju i uzimamo neke druge ljude. Ovaj trend, koji postoji pogotovu u mlađoj generaciji, mnogi nazivaju narcisoidnost.

Danas mnogi smatraju da je narcisoidna osoba ona koja je zaljubljena u samu sebe, u svoju lepotu ili svoju pamet. Međutim, u mitu o Narcisu samozaljubljenost nije greh, već je to kazna za jedan drukčiji greh. A taj originalni greh je nedostatak saosećanja prema drugim ljudima, nemanje elementarne ljubavi prema drugima.

Iako se kod nas odomaćila reč narcis, ona se na grčkom pravilno izgovara narkis, kao u reči narkoza, što označava nekoga ko je neosetljiv za druge. U mitu o Narcisu on je taj koji nema nikakvog saosećanja sa drugim ljudima. Iako se u njega, zbog njegove izuzetne lepote, mnogi zaljubljuju, on ostaje totalno hladan na sve njihove apele da im pokloni bar malo pažnje. I čak onda kada su oni pretili da će se ubiti ako ih ne sasluša, Narcis je ostao bez saosećanja i čak im ponudio svoj mač za samoubistvo. Takvo njegovo ponašanje je razgnevilo bogove zato što je pokazao da mu nedostaje saosećanje, sažaljenje i samilost. I upravo je zbog toga Narcis kažnjen samozaljubljenošću da se zaljubi u onoga sa kojim se nikada ne može spojiti, a to je u samoga sebe. I upravo u tom trenutku kada je spoznao užas i očaj bića koje snažno voli, a koje je beznadežno razdvojeno od osobe koju voli, Narcis se ubio.

Ljubav se pojavljuje u raznim oblicima, postoje različite vrste ljubavi, od partnerske, erotske, pa do prijateljske, ljubavi roditelja prema deci, dece prema roditeljima, ljubavi braće i sestara. Bez obzira na svoj pojavni oblik, ljubav je ona sila koja spaja pojedince i čini da skup pojedinaca postane nešto više od svog prostog zbira. Bogova sa Olimpa više nema da kazne savremenu narcisoidnost, već ćemo se kazniti sami u vidu otuđenja i usamljenosti. Ljubav kao emocionalna veza između ljudi koja čini da nam drugi ljudi znače jednostavno nema alternativu. I zato, volimo se, ljudi.