Ipak - demokratija

U napisu u „Politici“ od 21. aprila Jovo Bakić nas poziva da stvari nazovemo pravim imenom: današnje demokratije više ne treba da se zovu demokratije nego oligarhije. Poziv je univerzalan u obimu, tj. zahteva da se primeni kako na Srbiju, tako i na ostatak sveta. Režimi ne treba da se dele na stare i nove demokratije, već na stare i nove oligarhije.

Da bi podupro taj svoj zahtev, Bakić se oslanja na marksističku tezu o tome kako između političke elite i najbogatijih slojeva postoji sklad interesa: i jedni i drugi su uvek udruženi protiv većine običnih građana. Da bi to dokumentovao, Bakić nas upućuje na niz nerazrešenih korupcionaških afera u Srbiji u periodu 2001–2009, ali i na slične trendove u SAD i ostalim razvijenim „oligarhijama“.

Ne znam u kom svojstvu je Bakić pisao svoj tekst, ali s obzirom na to kako ga je potpisao (doktor sociologije), rekao bih da su mu pretenzije naučne. Nauka obavezuje na određen rečnik i logiku. Recimo, stvari se mogu nazivati različitim imenima, ali kako ih nazivamo najčešće zavisi od toga u kom se svojstvu oglašavamo. Recimo, za nekog opozicionog političara današnji režim u Srbiji može da bude „najcrnja diktatura“, dok bi za nekog iz vladajuće stranke on mogao bude „otelovljenje demokratije“ u kojoj su na vlasti „ljudi moralnih principa“.

Političar ne mora da objašnjava zašto stvari naziva tako kako ih naziva. (To često može da bude kontraproduktivno.) Naučnik, međutim, to mora da radi. Pošto Jovo Bakić nije dao svoju definiciju demokratije i oligarhije, nama ostaje da nagađamo šta je čovek njegovog nivoa obrazovanja mogao da misli. Recimo, da li je Bakić mislio na Aristotelov koncept oligarhije ili na Mihelsov „gvozdeni zakon oligarhije“? Da li je za Bakića oligarhija demokratski ili nedemokratski tip poretka i zašto?

U današnjoj literaturi iz oblasti uporedne političke analize (gde se najviše upotrebljava klasifikacija političkih sistema) režimi se dele na demokratske i nedemokratske. Među nedemokratskim danas u literaturi više ne nailazimo na koncept oligarhije (iako je moguće da će ga Bakić ponovo uvesti u uporednu političku analizu).

Na koncept demokratije se, međutim, nailazi veoma često. Pod demokratijom razumevamo onaj sistem u kome se redovno održavaju razumno slobodni i pošteni izbori. To su izbori na kojima niko ne vara i ne krade, na kojima su izborne procedure unapred poznate, a ishod neizvestan. Ovo što sam naveo danas se uzima kao tzv. minimalni skup uslova pod kojima se režim može nazvati demokratskim. Ako bi to bio nevažan uslov (a čini mi se da Bakić tako misli), onda ne bi bilo moguće razlikovati demokratske od nedemokratskih poredaka.

Po ovom minimalnom kriterijumu, Srbija je danas demokratija isto koliko i SAD. Razume se, to još uvek ne znači da su sve demokratije istog kvaliteta, odnosno da su podjednako konsolidovane. (Konsolidacija je, inače, termin kojim, po Bakićevom uverenju, politikolozi i pravnici zavode građane na pogrešan put.) Da bi demokratija bila konsolidovana potrebno je na odgovarajući način razrešiti odnos poverioca (onih u čije ime se vlada) i poverenika (onih koji vladaju).

Zbog svoje veličine, savremene demokratije ne mogu da ostvare ideal direktne vladavine naroda koja je bila moguća u vreme kada je živeo Aristotel. Umesto toga, savremene demokratije odlikuju se ustanovom predstavništva. Predstavništvo iziskuje posebne mehanizme kontrole onih koji odlučuju u ime onih koji su ih birali. Različita društva na različite načine rešavaju probleme kontrole predstavnika građana, a ako to nisu u stanju onda moraju da plate veliku cenu. Zbog svoje nemoći da na odgovarajući način reši odnos poverenika i poverilaca, Srbija danas plaća visoku cenu. Zbog toga je razumno današnji poredak u Srbiji nazvati potkonsolidovanom demokratijom.

Docent na Fakultetu političkih nauka