Zavrzlama u Dubaiju

Pre 3 godine, naći normalan smeštaj u Dubaiju je bilo skoro nemoguće. Ogromna potražnja je bila dovela do paradoksalne situacije da je cena manje sobe u ne baš dobrom kraju grada bila na nivou, recimo cene trosobnog stana na Dedinju.

Kada smo morali da se selimo iz sobe u kojoj smo tada živeli, moj cimer je uspeo da pronađe sobu u vili na drugom kraju grada. Ja sam u prvom trenutku bio skeptičan, pošto se u Dubaiju svaka kuća zove vila, pa i ako se radi o kući u nizu sa dve spavaće sobe. Cimer je išao da vidi vilu i da se dogovori sa „gazdom”, tako da sam ja prvi put video kuću te večeri kada smo dovezli stvari.

Sutradan posle posla smo se našli, otišli do šoping mola da nakupujemo namirnice. Po završetku kupovine, ja sam predložio da uzmemo taksi, ali je cimer insistirao da se prošetamo, jer je kuća samo kilometar od mol-a, a i to novembarsko veče je bilo prelepo, kao prolećno veče u Beogradu.

I tako krenusmo mi peške, ne baš previše sigurni u put, ali sa određenom idejom u kom pravcu idemo. Tek što smo zamakli u sporednu ulicu, počela je da pada kiša, ali nismo odustajali jer, zaboga, kiša u Dubaiju pada veoma kratko. Uveliko pokisli, odlučili smo da se ipak ne vraćamo u mol, nego da u sledećoj većoj ulici nađemo taksi. Negde na sredini ulice, zaustavilo se vozilo i dva Indijca su se ponudila da nas povezu gde smo se uputili. Naš jedini orijentir gde treba ići je bila džamija. Ne znajući da u Barši na svakih 50-tak kuća ima po jedna džamija, krenuli smo u obilazak novog kraja. Posle treće džamije, Indijac nas je upitao da li je džamija sa jednim ili dva minareta, tako da smo onda mogli da eliminišemo bar polovinu, i nastavimo obilazak ostalih, sa jednim minaretom. Posle 20-tak minuta vožnje po kraju gde su isključivo vile, kada više nije bilo žive duše na ulici, napokon smo ugledali džamiju koja je odgovarala opisu. Zahvalili smo se ljubaznom vozaču i krenuli ka novom prebivalištu.

Približavajući se kući, shvatili smo da je ona još u izgradnji. Ceo kraj, džamija, raspored ulica i kuća, sve je bilo kako treba, samo nismo bili u našem bloku. Onako pokisli i natovareni, krenuli smo dalje, da ponovo tražimo. Sada već skroz dezorijentisani, bez mogućnosti da ikoga i pitamo za pravac. Stigavši nekako do glavne ulice, čvrsto smo odlučili da se ne pomeramo odatle i čekamo da naiđe taksi. Posle popušene tri cigarete, našli smo taksi i objasnili vozaču da smo se tek doselili u kraj, da ne znamo kako da dođemo tamo i da nas vozi natrag do glavne ulice u Dubaiju, jer jedino odatle znamo kuda da idemo. Čovek se slatko ismejao, uveravao nas da nema da potrebe da nas vozi do isključenja, i da će na osnovu opisa doveze na željenu destinaciju. I stvarno bi tako.

Ulazeći u dvorište, ja upitah cimera da li ima ključ, pošto je sve bilo u mraku. Naravno, pogađate - nismo imali ključ, zato što je tek trebalo to veče da ga dobijemo. Cimer je zvao „gazdu” i u razgovoru sa njim krenuo da obilazi prednja i zadnja vrata, da kojim slučajem nisu otključana, a onda i da proverava da li su svi klizni prozori zaključani. Otvarajući prozor od dnevne sobe, začuli smo glasove na kapiji. Ugledali smo dve Filipinke koje su provirivale kroz kapiju i u glas nešto objašnjavale. Shvatili smo da su to dadilje iz susedne kuće, da je dete šutnulo loptu u naše dvorište i da su one došle da je traže. I tako smo svi zajedno krenuli u obilazak dvorišta. Loptu nismo našli, a ja sam dok su one polako odlazile glumio da tražim ključ po torbi. Sad smo, kako nam je krenulo tog dana, još mogli da očekujemo i dolazak policije jer nas je sigurno neko video kako ulazimo kroz prozor!  

I tu nije kraj malerima. Pri ulasku kroz prozor ja sam, naravno, uspeo još i da slomim vazu na stočiću i ostavim blatnjave tragove po celoj kući. Ali to više nije bilo važno, jer smo najzad bili u kući! Hleb totalno mokar od pljuska smo bacili i mrtvi umorni otišli na spavanje, presreni što smo posle 3 ipo sata sata napokon našli vilu br.29.