Заврзлама у Дубаију

Пре 3 године, наћи нормалан смештај у Дубаију је било скоро немогуће. Огромна потражња је била довела до парадоксалне ситуације да је цена мање собе у не баш добром крају града била на нивоу, рецимо цене трособног стана на Дедињу.

Када смо морали да се селимо из собе у којој смо тада живели, мој цимер је успео да пронађе собу у вили на другом крају града. Ја сам у првом тренутку био скептичан, пошто се у Дубаију свака кућа зове вила, па и ако се ради о кући у низу са две спаваће собе. Цимер је ишао да види вилу и да се договори са „газдом”, тако да сам ја први пут видео кућу те вечери када смо довезли ствари.

Сутрадан после посла смо се нашли, отишли до шопинг мола да накупујемо намирнице. По завршетку куповине, ја сам предложио да узмемо такси, али је цимер инсистирао да се прошетамо, јер је кућа само километар од мол-а, а и то новембарско вече је било прелепо, као пролећно вече у Београду.

И тако кренусмо ми пешке, не баш превише сигурни у пут, али са одређеном идејом у ком правцу идемо. Тек што смо замакли у споредну улицу, почела је да пада киша, али нисмо одустајали јер, забога, киша у Дубаију пада веома кратко. Увелико покисли, одлучили смо да се ипак не враћамо у мол, него да у следећој већој улици нађемо такси. Негде на средини улице, зауставило се возило и два Индијца су се понудила да нас повезу где смо се упутили. Наш једини оријентир где треба ићи је била џамија. Не знајући да у Барши на сваких 50-так кућа има по једна џамија, кренули смо у обилазак новог краја. После треће џамије, Индијац нас је упитао да ли је џамија са једним или два минарета, тако да смо онда могли да елиминишемо бар половину, и наставимо обилазак осталих, са једним минаретом. После 20-так минута вожње по крају где су искључиво виле, када више није било живе душе на улици, напокон смо угледали џамију која је одговарала опису. Захвалили смо се љубазном возачу и кренули ка новом пребивалишту.

Приближавајући се кући, схватили смо да је она још у изградњи. Цео крај, џамија, распоред улица и кућа, све је било како треба, само нисмо били у нашем блоку. Онако покисли и натоварени, кренули смо даље, да поново тражимо. Сада већ скроз дезоријентисани, без могућности да икога и питамо за правац. Стигавши некако до главне улице, чврсто смо одлучили да се не померамо одатле и чекамо да наиђе такси. После попушене три цигарете, нашли смо такси и објаснили возачу да смо се тек доселили у крај, да не знамо како да дођемо тамо и да нас вози натраг до главне улице у Дубаију, јер једино одатле знамо куда да идемо. Човек се слатко исмејао, уверавао нас да нема да потребе да нас вози до искључења, и да ће на основу описа довезе на жељену дестинацију. И стварно би тако.

Улазећи у двориште, ја упитах цимера да ли има кључ, пошто је све било у мраку. Наравно, погађате - нисмо имали кључ, зато што је тек требало то вече да га добијемо. Цимер је звао „газду” и у разговору са њим кренуо да обилази предња и задња врата, да којим случајем нису откључана, а онда и да проверава да ли су сви клизни прозори закључани. Отварајући прозор од дневне собе, зачули смо гласове на капији. Угледали смо две Филипинке које су провиривале кроз капију и у глас нешто објашњавале. Схватили смо да су то дадиље из суседне куће, да је дете шутнуло лопту у наше двориште и да су оне дошле да је траже. И тако смо сви заједно кренули у обилазак дворишта. Лопту нисмо нашли, а ја сам док су оне полако одлазиле глумио да тражим кључ по торби. Сад смо, како нам је кренуло тог дана, још могли да очекујемо и долазак полиције јер нас је сигурно неко видео како улазимо кроз прозор!  

И ту није крај малерима. При уласку кроз прозор ја сам, наравно, успео још и да сломим вазу на сточићу и оставим блатњаве трагове по целој кући. Али то више није било важно, јер смо најзад били у кући! Хлеб тотално мокар од пљуска смо бацили и мртви уморни отишли на спавање, пресрени што смо после 3 ипо сата сата напокон нашли вилу бр.29.