Zvezda je isuviše velika da bi mogla da propadne

RAZGOVOR NEDELjE
Dragan Džajić, najveće fudbalsko ime s prostora bivše Jugoslavije, kao vrhunski igrač, direktor i predsednik, proveo je u Crvenoj zvezdi više od četiri decenije. Za prvi tim „crveno-belih” debitovao je kao 17-godišnjak, 8. juna 1963, a iz našeg najtrofejnijeg i najpopularnijeg kluba, s predsedničke funkcije, dobrovoljno se povukao 1. oktobra 2004, posle eliminacije iz Kupa Uefe od ruskog Zenita. I sve to vreme bio je Zvezdin zaštitni znak, iako je kao igrač sredinom sedamdesetih dve sezone igrao za Bastiju.

Blistave igre u Zvezdinom i dresu reprezentacije nekadašnje velike Jugoslavije, zvanično našeg najboljeg fudbalera u prošlom veku, uzdigle su Dragana Džajića do plejade najvećih svetskih asova. Bio je uspešan i sportski funkcioner. Njegov doprinos, kao direktora kluba, bio je nemerljiv kada je Crvena zvezda ostvarila istorijske uspehe 1991, trijumfom u Kupu evropskih šampiona i Interkontinentalnom kupu. Od njegovog odlaska sa „Marakane” Zvezda je počela da ponire, a ove godine suočava se s najvećom krizom i maltene golim opstankom.

Da li ste ikada mogli i da pomislite da će Zvezda pasti na ovako niske grane, da se praktično nađe pred stečajem. Preti li propast Crvenoj zvezdi?

Zvezda je baš dospela u tešku krizu i verovatno niko nije mogao da pretpostavi, pa naravno ni ja, da će to dobiti ovolike razmere. Zato je sada pod hitno potrebno pronaći „luku spasa”. Bilo je slučajeva u Evropi da su i veliki klubovi propadali. Međutim, Crvene zvezda je isuviše veliki klub i ona je zaista pravi srpski brend i institucija. Može neko da je ne voli, ali ona to jeste. Zvezda čak i sada izaziva veliko interesovanje, bez obzira na loše rezultate i veliku poviku zbog svega što se dešava u klubu. Zato sam uveren da će se iz svega ovoga izvući snagom svoje veličine i decenijama stvaranog imidža – rekao je u razgovoru nedelje za „Politiku” Dragan Džajić.

Kada Zvezdu zadese veliki problemi i nedaće, mnogobrojni zvezdaši jedini spas vide u Vašem povratku. Pristali ste da budete član Skupštine, a da li postoji mogućnost i da ponovo budete na čelu kluba?

Ja bih bio najsrećniji da nisam u situaciji u kojoj se nalazim. Prvi bih priskočio u pomoć. Svestan da me želi većina zvezdaša, ali da nisam u specifičnoj situaciji, a nadam se da ću iz toga brzo izaći, o tome bismo mogli da razgovaramo.

Znači, ukoliko bi eventualno sudski postupak protiv Vas bio obustavljen, to bi moglo dosta toga da promeni?

Mislim da bi moglo.

Prošla godina u našoj zemlji je obeležena i Vašim spektakularnim hapšenjem. Pušteni ste na slobodu posle pet meseci provedenih u pritvoru i na lečenju na VMA. Kako ste podneli sve to?

Podneo sam onako kako sam morao, a po mom izlasku narod je jasno rekao šta misli o svemu tome, bar tamo gde sam se ja kretao i gde su mi ljudi prilazili. To je za mene dodatna satisfakcija.

Generalni sekretar Crvene zvezde Saša Kozić nedavno je objavio kompletan izveštaj klupskog poslovanja u poslednjih pet godina. Po tim podacima, dugovi su napravljeni posle Vašeg odlaska, a neretko ste optuživani upravo zbog toga. Kako sada to komentarišete?

Žao mi je što je Zvezda u veoma teškoj finansijskoj situaciji, ali podaci koje su izneli predstavljaju za mene moralnu satisfakciju. To je za mene vrlo bitno, pogotovo što ovde u Srbiji tri puta ponovljena laž postaje istina, pa nešto za šta uopšte niste krivi morate celog života da dokazujete. To mi je izuzetno važno zbog ljudi koji su verovali u mene. Naravno, i mi smo pravili greške, nije bilo sve idealno, bilo je manjih i većih kriza, ali smo uspeli da ih prebrodimo.

Letos ste se na Crnogorskom primorju nekoliko puta sastali s doskorašnjim vodećim finansijerom i potpredsednikom Crvene zvezde Markom Miškovićem. Spekulisalo se da ste tražili garancije za povratak na „Marakanu”, da državni organi pruže podršku Zvezdi i da Vam se omogući nesmetan rad u mirnoj atmosferi.

Samo sam mu pojasnio situaciju koja je i njemu bila poznata. Marko Mišković mi je rekao da žele da se vratim u Zvezdu, ali tada nismo mogli definitivno da se dogovorimo, a od njega nisam mogao da očekujem garancije koje ste pomenuli.

Ipak, Zvezdine „delije” su ponovo uporne i najvatreniji navijači pokušavaju sve da Vas ubede da ponovo preuzmete vođenje kluba. Ima li ikakvih šansi da popustite pod „njihovim pritiskom”?

Njihova podrška svakako mi mnogo prija, jer poštuju ono što sam uradio za Zvezdu. Međutim, pitanje predsednika me uopšte ne opterećuje. Ako mogu da pomognem na bilo koji način, to bih uvek učinio. Ne postoji ni pravna prepreka da budem predsednik, ali ipak postoji neki „mač nad glavom”. To i oni moraju da razumeju i verujem da to shvataju. Zasad je tako, a šta će biti u neko dogledno vreme, ne može niko sa sigurnošću da tvrdi... Ja sam čovek iz fudbala i za mene je u redu što imam veliku podršku navijača. Pogotovo navijača koji su ostali svim srcem uz Zvezdu, iako su rezultati loši. Da sam političar, voleo bih da imam toliko birača.

„Delije” su zatražile i pomoć države. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?

Valjda je država svesna šta znači Crvena zvezda za ovu našu malu zemlju. Zvezda je najveći srpski klub, a u svetu je pronosila slavu Srbije i dok smo bili deo Jugoslavije. Na neki način, država bi trebalo da zaštiti Zvezdu, da joj pruži pomoć, jer je to i državni interes.

Kad pominjemo državu, krajem prošle godine prilikom oproštaja Sava Miloševića od reprezentacije na stadionu Partizana, za Vas nije bilo rezervisano mesto u svečanoj loži. Fudbalski savez Srbije je za to pokušao da prebaci krivicu na kabinet predsednika Srbije Borisa Tadića, odakle je ubrzo stigao demanti.

Verujem u ono što su saopštili iz Tadićevog kabineta: da oni nisu uticali na to da ne sedim u svečanoj loži.

Formalno ste i dalje direktor svih naših reprezentativnih selekcija, iako ste tu funkciju praktično obavljali svega nekoliko dana. Kakva je vaša komunikacija s čelnicima FSS?

Niko od njih nije imao „petlju” da me pozove i kaže: dođi slobodno na radno mesto. Niko to nije trebalo ni da mi kaže, jer sam to odmah osetio. Mogao sam normalno da odem, ali već ako nije bilo zvaničnog poziva, zašto bih se mešao u to. Kad sam prihvatio tu funkciju, moje namere su bile najdobronamernije i najiskrenije. Želeo sam da pomognem, u tom trenutku, srpskom fudbalu. Desilo se to što se desilo. Nisam imao nikakvu zaštitu, svi su nekako pobegli od mene i plašili se da ne bi eventualno upali u onaj mulj, u koji sam bio gurnut. Gurnut ili bačen, potpuno mi je svejedno. Ali, ne tražim da mi niko išta objašnjava. U ovoj zemlji je to tako, oni neka rade kako smatraju da treba, a ja nastavljam svoju borbu.

Kako komentarišete dobre igre i rezultate našeg državnog tima u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo i da li verujete da ćemo učestvovati na Mondijalu u Južnoj Africi iduće godine?

Kad sam bio izabran za direktora, planirao sam da reprezentacija ide ovim putem. Nedostajala nam je disciplina, koju je uveo selektor Radomir Antić, a o čemu sam pričao igračima na prvom i našem, nažalost, jedinom sastanku u Kovilovu, jer sam već sutradan bio uhapšen. Tada je selektor bio Miroslav Đukić, ali svejedno, u to vreme sam posebno insistirao na disciplini u ekipi. Nisam bio sa Antićem, ali sam čuo da igračima zabranjuje korišćenje mobilnih telefona, kao i da izlaze iz karantina... Sada je potrebno da nastave sa dobrim rezultatima, a velika zasluga za dosadašnji dobar učinak pripada upravo Antiću. To moramo da priznamo.

Pre desetak godina, dok ste bili na čelu kluba, Zvezdini igrači su, u takođe teškim ekonomskim vremenima, vredeli bar deset puta više nego sada. Kako objašnjavate taj paradoks?

Ne želim da komentarišem rad onih koji su došli posle mene, kao ni ljudi iz dosadašnje uprave. To ne bi bilo primereno meni. Neću da se bavim time. Svako ima pravo da rukovodi onako kako misli da treba dok je na funkciji, kao i da bira igrače koje će angažovati. Nisam u biti takav čovek, pogotovo sada kada je njima teško, ne želim bilo koga da žigošem, pa ni da uperim prstom u nekoga. Naravno, mnogo je važno proceniti dobrog igrača i tu smo mi najmanje grešaka pravili. Bar ja tako mislim.

Ključnim igračima naše reprezentacije, poput Stankovića i Vidića, sada vedetama najvećih evropskih klubova, trasirali ste fudbalski put još dok su afirmaciju sticali igrajući za Zvezdu.

To Vi kažete, ali to je zaista i činjenica, jer je većina naših reprezentativaca stasavala baš u Crvenoj zvezdi. Svakako da mi je drago zbog toga. Pored Vidića i Stankovića, tu su i napadači Žigić i Pantelić, a dolazi vreme Jankovića...

Već četiri i po godine niste aktivni u fudbalu. Kako najčešće provodite vreme, čime ste najviše zaokupljeni?

– Dok sam bio u Crvenoj zvezdi na stadionu sam provodio od 12 do 15 sati, jer Zvezda traži tu vrstu obaveza. Ali, i tada sam imao uvek vremena za porodicu. U jednom trenutku sam razmišljao da otvorim školu fudbala, ovde u Beogradu ili u Crnoj Gori. Imao sam vremena napretek, to bi mi odgovaralo i pričinjavalo bi mi zadovoljstvo, ali videćemo šta će dalje biti. Imao sam i problema sa zdravljem, pre svega sa leđima, operaciju prostate, a sada imam problem sa premošćavanjem krvnih sudova, koji pokušavam da rešim pomoću lekova. Ali, sve to moram da prebrodim, da imam dodatnu snagu. Ja je posedujem, a imao sam je i kao fudbaler i sportski radnik.

U kojoj meri Vas je podrška porodice održala da ipak, psihički i fizički, prebrodite hapšenje i petomesečno zadržavanje u pritvoru i iz svega, kako kažete, izađete mnogo jači?

Svih tih dana su bili uz mene punim srcem i dušom, počev od supruge Branke, ćerki Sanje i Dragane, sestre Ljubinke i ostale najuže familije. To mi je davalo najveću snagu u trenucima kada mi nije bilo nimalo lako – zaključio je Dragan Džajić.

Lazar Delić

---------------------------------------------------------

Razočaranje u bliske „prijatelje”

U najtežim danima i mesecima, dobijali ste podršku s raznih strana, pogotovo iz država s prostora bivše Jugoslavije. Recimo, „alfa i omega” zagrebačkog Dinama Zdravko Mamić Vaše hapšenje je okarakterisao kao veliku sramotu za Srbiju. Da li Vas je to iznenadilo?

Tada se zapravo pokazalo ko su mi iskreni prijatelji. Oni u koje sam najviše verovao nisu mi pomogli, a najviše sam se razočarao u ljude koji su mi bila dosta bliski. Ali, to je život, neke stvari shvatite u 63. godini života, mada s tim saznanjem ne živim od juče. S druge strane, bilo je i onih koji su se trudili da pomognu koliko mogu, iako sam to od njih najmanje očekivao.

------------------------------------------------------

Korzikanci me nikada nisu zaboravili

Pored rodnog Uba, Beograda i Crne Gore, koliko je poznato, najlepše se osećate na Korzici, gde ste tokom dve sezone ostavili dubok trag kao fudbaler Bastije.

Na Korziku sam odlazio svake druge, treće godine, preko leta, jer tamo imam mnogo prijatelja. To je malo ostrvo, koje može da se obiđe u jednom danu, ali ima dušu kao retko koja zemlja. Oni me nikada nisu zaboravili. I kada mi je bilo najteže, mojoj deci su putem elektronske pošte stizale poruke podrške sa Korzike, od ljudi koje znam, ali i koje ne znam. Ta ljubav je nešto što daje nadu u život i veru u ljude. To nema cenu!