Moje selo Melburn

U jednoj od država Australije na registarskim tablicama piše “Viktorija - država bašti”. To pokazuje koliko su njeni stanovnici ponosni na svoje bašte, koje obično imaju u sredini englesku travu, a uz ogradu niske palme ili kamelije. Trava se redovno kosi, pa kada prođete subotom vašom ulicom, osećate se kao da ste u nekoj od onih kompjuterskih igrica – motorne kosilice na sve strane.

Za razliku od drugih bašti, u našoj staroj kući na sredini je – leska, a uz ogradu – zdravac!

Kada smo se selili u novu kuću, leska je bila prevelika, ali zdravac smo preselili. Pomerali smo ga nekoliko puta, dok nismo pronašli najbolju poziciju (malo sunca, malo senke) i sada u bašti imamo miris “Stare planine”.

Od leske se prave štapovi za pecanje. Ja nisam ribolovac, ali kažem, da to može. A sa takvim štapovima mogu da se teraju i ovce - to sam radio kad sam bio dete. Ponekad odem u staru kuću i napravim takav štap a onda ga stavim u jednu veliku vazu.I tako svaki put kada osetim taj pritisak u grudima Vaza je poprilično puna - prava ikebana nostalgije.

A ovaca u Australiji ima koliko hoćete. Eto jednog stada tu pored nas. Začudo, niko ih ne čuva. Sretoh jednom vlasnika, i on mi objasni da su ovcama najveći neprijatelji zmije, i u poslednje vreme – suša. A kad smo kod suše - na novijim registraskim tablicama sada piše “Victoria – place to be”. Ako ne znate engleski, nećete izgubiti mnogo. Ta nova “parola” ne znači baš ništa. A i trava polako nestaje - zbog restrikcije vode ne sme da se zaliva. Sada kada leti prođete ulicom ona više liči na “outback” i australijsku crvenu pustinju.

Neko će se zapitati u kom selu mi to živimo, kada imamo ovce u komšiluku? To selo se zove Melburn - velegrad sa skoro četiri miliona stanovnika!

Obični Australijanci su poznati, između ostalog, po čuvanju prirode. Park, koji sam pomenuo, je ogroman i služi za piknike i džoging. Tu postoji nekoliko ograđenih delova, gde farmeri napasaju svoju stoku. Za to, naravno, oni plate zakupninu, a park dobije besplatno „košenje” trave. Možda je interesantno pomenuti da u jednom delu parka (koji je, usput rečeno, ograđen električnom  ogradom) pristup imaju samo rendžeri. Tablica na ogradi kaže da se taj deo održava u stanju kakva je priroda bila pre dolaska belaca. Tamo, drvo kada padne, ostaje tako – niko ga ne dira. A pogled na taj deo parka vraća čoveka više od dvesta godina unazad - toliko je „stara” Australija.

Pošto je danas Đurđevdan, da se mi vratimo na naš zdravac. U mom selu , na taj dan, od zdravca su se pleli venci. Devojke su oblačile najlepše nošnje i išle u planinu - sat vremena gore, sat dole. A usput su pevale pesmu “Zdravče, venče, cveće mirišljivo” (Ne, tada nisu pevale “Đurđevdan”). I mora da se ustane pre zore, da se proleće dočeka sa vencom od cveća oko vrata.

Toliko sam zapamtio od te priče, koju mi je pričao otac, jer već u moje vreme, običaj nije postojao.

A drugi običaj je bio da se deci, koja se rode na Đurđevdan, da ime Đorđe. Taj običaj su moji roditelji ispoštovali, pa se svima koji će mi čestitati rođendan , unapred zahvaljujem. Piće je spremno, pa izvolite – a za moju adresu ukucajte u “Google” donji potpis.