Моје село Мелбурн

У једној од држава Аустралије на регистарским таблицама пише “Викторија - држава башти”. То показује колико су њени становници поносни на своје баште, које обично имају у средини енглеску траву, а уз ограду ниске палме или камелије. Трава се редовно коси, па када прођете суботом вашом улицом, осећате се као да сте у некој од оних компјутерских игрица – моторне косилице на све стране.

За разлику од других башти, у нашој старој кући на средини је – леска, а уз ограду – здравац!

Када смо се селили у нову кућу, леска је била превелика, али здравац смо преселили. Померали смо га неколико пута, док нисмо пронашли најбољу позицију (мало сунца, мало сенке) и сада у башти имамо мирис “Старе планине”.

Од леске се праве штапови за пецање. Ја нисам риболовац, али кажем, да то може. А са таквим штаповима могу да се терају и овце - то сам радио кад сам био дете. Понекад одем у стару кућу и направим такав штап а онда га ставим у једну велику вазу.И тако сваки пут када осетим тај притисак у грудима Ваза је поприлично пуна - права икебана носталгије.

А оваца у Аустралији има колико хоћете. Ето једног стада ту поред нас. Зачудо, нико их не чува. Сретох једном власника, и он ми објасни да су овцама највећи непријатељи змије, и у последње време – суша. А кад смо код суше - на новијим регистраским таблицама сада пише “Victoria – place to be”. Ако не знате енглески, нећете изгубити много. Та нова “парола” не значи баш ништа. А и трава полако нестаје - због рестрикције воде не сме да се залива. Сада када лети прођете улицом она више личи на “outback” и аустралијску црвену пустињу.

Неко ће се запитати у ком селу ми то живимо, када имамо овце у комшилуку? То село се зове Мелбурн - велеград са скоро четири милиона становника!

Обични Аустралијанци су познати, између осталог, по чувању природе. Парк, који сам поменуо, је огроман и служи за пикнике и џогинг. Ту постоји неколико ограђених делова, где фармери напасају своју стоку. За то, наравно, они плате закупнину, а парк добије бесплатно „кошење” траве. Можда је интересантно поменути да у једном делу парка (који је, успут речено, ограђен електричном  оградом) приступ имају само ренџери. Таблица на огради каже да се тај део одржава у стању каква је природа била пре доласка белаца. Тамо, дрво када падне, остаје тако – нико га не дира. А поглед на тај део парка враћа човека више од двеста година уназад - толико је „стара” Аустралија.

Пошто је данас Ђурђевдан, да се ми вратимо на наш здравац. У мом селу , на тај дан, од здравца су се плели венци. Девојке су облачиле најлепше ношње и ишле у планину - сат времена горе, сат доле. А успут су певале песму “Здравче, венче, цвеће миришљиво” (Не, тада нису певале “Ђурђевдан”). И мора да се устане пре зоре, да се пролеће дочека са венцом од цвећа око врата.

Толико сам запамтио од те приче, коју ми је причао отац, јер већ у моје време, обичај није постојао.

А други обичај је био да се деци, која се роде на Ђурђевдан, да име Ђорђе. Тај обичај су моји родитељи испоштовали, па се свима који ће ми честитати рођендан , унапред захваљујем. Пиће је спремно, па изволите – а за моју адресу укуцајте у “Google” доњи потпис.