Od Marksa do Krunskog saveta

Ima nekog melanholičnog paradoksa kod sećanja beogradskih intelektualaca: jesam šezdeset osmaš, ali za mene kapitalizam danas nema alternative. To je utisak koji se nameće kada se čita obimni zbornik svedočenja 80 učesnika protesta: „Šezdeset osma – lične istorije”, priredio Đorđe Malavrazić, RDU RTS, „Službeni glasnik”.

Zbornik je skup političkih autobiografija, ali u njemu nema priloga studentskog vođe V. Mijanovića. Upadljivo je račvanje opredeljenja i karijera šezdeset osmaša: neki su postali bliski saradnici i savetnici predsednika potonjih država (M. Marković, S. Stojanović, D. Mićunović, T. Inđić), drugi su u inostranstvu (V. Mijanović, B. Borjan, D. Udovički, L. Stojanović), poneki u manastiru (P. Rak) ili na selu (G. Đapić). Dobar deo je na univerzitetu ili u nevladinim organizacijama. Skoro svi učesnici smeštaju vlastito učešće u protestu 1968. u dosledni kontinuitet šireg životnog toka. Pri tome je ovaj napor uverljiviji kod onih koji su se idejno najmanje izmenili: Z. Golubović, Lj. Ristić, P. Imširović, J. Imširović, D. Olujić. Ali učešće u ovom događaju jeste ključna ponosna autobiografska epizoda i kod onih koji su se od levice okrenuli ka liberalizmu ili konzervatizmu. Iako se danas zalažu za monarhiju, za liberalni ili za socijaldemokratski kapitalizam, učesnici se ponose levičarenjem 1968. Uprkos težnji ka objektivnom pogledu unazad, u svedočenjima nema dovoljno samorefleksije kod raspoznavanja autobiografskog diskontinuiteta. Da bi se 1968. što bezbolnije uklopila u autobiografski kontinuitet, ovaj bunt se stilizuje, i to uglavnom tako što se ističe građanska neposlušnost, a ne antikapitalizam i antibirokratizam kao njena signatura. Čak ni konzervativni liberali (N. Milošević) i monarhisti (K. Čavoški, M. Bećković), doduše suzdržano, u ovom zborniku ne poriču značaj protesta iz ’68. Kažu, iako su studenti bili levičari, ipak su bili neposlušni.

Da li su šezdeset osmaši evoluirali ili su konvertirali? Urednik zbornika Đ. Malavrazić tvrdi da se nisu izmenili i da većina šezdeset osmaša „i danas živi od istih ideja kao i nekad, samo što su to možda savremene verzije prošlih ideja”. S. Vujović ne poriče, ali ublažava zaokret tvrdeći da je tek manjina šezdeset osmaša „krenula” u nacionalizam, a da se većina „pomerila” od levice ka socijaldemokratiji. U samoj knjizi većina učesnika danas se deklariše kao socijaldemokrate, a deo čak dodaje da je još juna ’68. tako mislio. Ispada da nema konverzije. Stvari, međutim, izgledaju sasvim drugačije, a kontrast opredeljenja postaje upadljiviji, ako se uoči tanka crvena linija između izvornih antikapitalističkih ideja 1968. s jedne, i verovanja današnjih šezdeset osmaša da je kapitalizam bezalternativan, s druge strane. Gledano, dakle, sa aspekta odnosa prema kapitalizmu, većina šezdeset osmaša jeste promenila osnovno opredeljenje. Jer neposredna demokratija iz 1968. nije isto što i civilno društvo i „Treći put” 2008. Nekada antikapitalistički šezdeset osmaši danas su antitotalitarno usmereni. To nikako nije isti kurs. Da li se zaokret ne priznaje zato što nema identiteta bez kontinuiteta? Ili je konverzija nevažna zato što je sveopšta. U Nemačkoj su šezdeset osmaši prešli u osamdeset devetaše, u Parizu su maoisti postali najžešći antikomunisti, a na Berkliju su „markuzeovce” i „crne pantere” zamenili menadžeri. Ako danas u Srbiji nema antikapitalističke i antinacionalističke levice, čemu onda podsećanje na 1968?

Sve do 2008. nije bilo organizovanog sećanja na 1968. Jednopartijski sistem nije tolerisao obeležavanje bunta protiv režima, a devedesetih godina više oštrih i masovnih sukoba sa vlašću spontano je marginalizovalo bunt iz 1968. Osim toga, normalizovani nacionalizam je devedesetih „pojeo” internacionalizam šezdeset osmaša. Ni antimiloševićevskoj opoziciji nije padalo na pamet da se seća levičarskog juna 2008. Ona je Miloševića napadala zbog nepoštovanja procedure, a ne zbog izdaje radničke klase. Još manje je za studentski bunt bila zainteresovana vladajuća konzervativno-liberalna koalicija nakon uvođenja kapitalizma 2000. Da li je tek 2008. vrh vladajućeg bloka ocenio da bi obeležavanje jubileja 1968, preko isticanja kontinuiteta otpora nepodeljenoj vlasti, moglo pomoći režimu u kom su oko predsednika republike okupljeni neki viđeni šezdeset osmaši? Ako i jesu, ovi razlozi verovatno nisu bili presudni. Cilj je bio da se za budućnost očuva autentičnost sećanja učesnika. Značajna je dokumentarna vrednost zbornika. Ali knjiga ne pokazuje samo čega se učesnici sećaju nego i to kako se sećaju.

profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu