Povratak nesvrstanih

Nastup Vuka Jeremića na skupu nesvrstanih zemalja u Havani izazvao je mnogo veću pažnju nego mnoge druge akcije agilnog ministra. Taj nastup ima tri dimenzije: prva je u vezi sa samom potrebom da se tamo putuje, druga s pozivom upućenim nesvrstanima da se skup ponovo održi u Beogradu i treća je spominjanje bivšeg predsednika Jugoslavije i jednog od osnivača toga pokreta Josipa Broza.

Pomenuta pažnja osim proste informacije izazvala je i mnogobrojne komentare u našim medijima. Bilo je, pri tom, očigledno da su neki izveštaji posetu Kubi hteli da predstave sarkastično. Poruka je bila: otkud sad to? Zar se nismo posle raspada SFRJ, a naročito, posle oktobarskih promena 2000, definitivno okrenuli Evropi, kojoj nesvrstani ne pripadaju.

Prema uvidu autora ovog teksta , niko od komentatora nije ozbiljno dovodio u pitanje put u Havanu bez obzira na to koliko je opoziciono raspoložen. Onima koji su protiv evropskih integracija ovaj put može da zasmeta samo zato što bi mogli da kažu da vlast sada eksploatiše njihovu ideju. Ali ko drugi da je eksploatiše? To može samo onaj ko vodi politiku zemlje. A oni koji su za evropske integracije vide da je to pragmatičan i koristan potez.

Svima je suštinski jasno da je ovakvo ponašanje Srbije dokaz zrelosti, a i nada da se uz korišćenje uhodanih međunarodnih puteva može nešto postići za prilično nepovoljnu poziciju Srbije posle ratova devedesetih.

Snage koje su došle na vlast posle 2000. bez zazora ističu da je njihov put Evropa. U tome su očekivale mnogo veću podršku Brisela nego što se to zaista desilo. Kao posledica toga došlo je do otrežnjenja. Shvatilo se koliko je pokojni premijer Đinđić bio u pravu kada je u svom poslednjem intervjuu rekao da se boji da će Srbija postati „moneta za potkusurivanje” Zapada i islamskog sveta. Te da je strahujući da zbog toga nezavisnost Kosova i Metohije ne bude priznata pokrenuo akcije koje su izazvale podozrenje na Zapadu.

Tako se i desilo: oni od kojih se očekivala podrška prednjačili su u priznanju nezavisnosti. A oni za koje se smatralo da će da budu prvaci u borbi za novu državu pokazuju veliku skepsu prema pomenutom problemu.

Sagledavajući sve te činjenice Srbija je postupila onako kako treba i počela je da vodi pragmatičnu spoljnu politiku. Jedino takva spoljna politika može se i voditi ako se žele bilo kakvi međunarodni prodori, pogotovo kada se radi o maloj i ugroženoj državi. Okretanje nesvrstanima posebno je važan korak u tom pravcu. Koliko je to važno vidi se iz činjenice da se Zapad ponaša isto tako. Među onima koji su priznali nezavisnost su i državice koje je skoro nemoguće naći na karti sveta, a koje tradicionalno čine deo nesvrstanog pokreta. Pa kada je tako zašto ne iskoristiti stare veze i to veoma iskreno. Time se pokazalo da umemo da vodimo nezavisnu spoljnu politiku i da, kada su naši interesi u pitanju, kažemo „ne” i tamo gde se to ne bi očekivalo.Čini se da je najvažniji korak u tom pravcu bilo glasanje u OUN protiv osude Irana, a u ovom trenutku poslednji i najveći korak je put u Havanu. Glasanjem u prilog Irana pokazali smo da umemo da budemo zahvalni za njihovu podršku očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije, kakvi god da su bili motivi Irana, a putem u Havanu Srbija pokušava da čitav pokret ubedi u ispravnost naše politike. Put u Havanu bila je prilika da se na jednom mestu obratimo velikom broju zemalja i da ih upozorimo na pogubnost priklanjanju napadu na teritorijalnu celovitost bilo koje zemlje. Što se sutra može desiti svakoj od njih.

Druga dimenzija je u vezi s pozivom da se naredni skup nesvrstanih održi u Beogradu. Ako bi to bilo prihvaćeno bila bi to garancija da naš ugled među nesvrstanima raste. A ako nam ugled raste onda bi i šanse za one koji bi da među njima nađu nove pobornike kosmetske nezavisnosti bile manje.

Treća dimenzija je pozivanje na Broza. Normalno je da Broz nije ideal. Ali ako je već vladao ovom zemljom, a jeste, onda isto tako kao što smo bili primorani da pretrpimo sve negativne posledice njegove duge uprave, sada treba iskoristiti i ono što je bilo dobro. A to je upravo široka podrška koju je imao u zemljama u razvoju. Ako će pozivanje na Broza doprineti da se KiM očuva u okviru Srbije onda mislimo da niko ne bi trebalo da ima dilemu u vezi s njegovim pominjanjem na Kubi.

profesor FPN, Beograd