Odbegli mladoženja Cepter

Odustajanje Konzorcijuma „Ce Sing” iz Beograda od kupovine izdavačke kuće „Prosveta” desilo se upravo u trenutku u kojem su zaposleni u „Prosveti”, ali i oni iz Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, u pomenutom konzorcijumu videli pravog strateškog partnera za oporavak „Prosvete”. Ovaj izdavač izmučen je blokadom računa, višemesečnim neisplaćenim ličnim dohocima, sudskim parnicama i dugovanjima za poslovni prostor od 150.000 evra, a po završnim računima blizu tri i po miliona evra...

Novonastala situacija nalik je na zaplete u romanima Džejn Ostin, u kojima se za siromašnu devojku bez miraza, ali lepu i na dobrom glasu po porodičnom imenu, napokon nađe pravi mladoženja. Ali, desi se bruka da mladić naprasno pobegne sa venčanja, čak ne zbog neke bolje prilike već zbog onog čuvenog filozofskog pitanja – „a čemu sve to”.

Da li je veći problem to što je glavni kupac izdavačke kuće „Prosveta” Konzorcijum „Ce Sing”, koji čine Zepter Book World i Univerzitet Singidunum, u poslednjoj rundi pregovora odustao od potpisivanja ugovora o prodaji, ili činjenica da nije pristao na onaj uslov iz ugovora koji se odnosi na izuzimanje raspolaganja knjižarom „Geca Kon” u Knez Mihailovoj ulici? Napominjemo da je ovaj uslov o očuvanju namene i imena Gece Kona bio istaknut ne samo u pozivu za tender, već je zatim i podvučen odlukom Vlade Republike Srbije proglašenjem knjižare za spomenik kulture od najvećeg značaja. Možda je Cepter odustao od kupovine zbog toga što je nekako hteo da „izvrda” odluku vlade tako što će mu napokon ipak biti omogućeno da od „Gece Kona” napravi, na primer, butik? Bilo bi neozbiljno tvrditi da je ozbiljan ponuđač koji je za kupovinu „Prosvete” dao 5.705.000 evra, i inače dosta ulaže u kulturu, odustao upravo zbog neprikosnovene zaštite kulturnog dobra iza kojeg je stala i država.

Možemo da razmišljamo i u onom pravcu koji nam je po difoltu najmanje blizak, a to je da privatnik ima pravo da odustane od kupovine neke imovine čak i u poslednjem trenutku, a da, ako do nje dođe, njom i ljudski raspolaže. Verovatnije je da je Cepter uporno produžavao rokove pregovora pokušavajući da dokuči sva „Prosvetina” dugovanja. I biće da je pobegao kada se konačno suočio sa dugovima „mnogobrojne mladine familije” (kao što su to, ali na vreme, učinili i drugi „prosci”) i onda dao najmanje logično obrazloženje.   

Ostaje drugorangirani kandidat za „udomljavanje” sirote „Prosvete”, to je „IPS media“. Ako se desi da on uspešno obavi pregovore, kao što je uspešno i po niskoj ceni na aukciji „brzopotezno” kupio i IP „Rad”, to će biti pravo čudo budući da je i jači ponuđač odustao. Kao konačna mogućnost ostaje „udomljavanje ’Prosvete’” na državnim jaslama, odnosno u nekom javnom izdavačkom preduzeću. Mnogima se to ne sviđa, ali država nestrpljivim i sirotim mladama izgleda kao najboljestojeći mladoženja.