Politika na struju

U većini evropskih zemalja struja je, bar za takozvane obične građane, isključivo sredstvo za pokretanje kuhinjskih i drugih aparata, a na Balkanu se i dalje koristi kao važno efikasno „pogonsko gorivo” za političke obračune. To na svojoj koži najbolje osećaju kosovski Srbi, koji su se našli u nekoj vrsti političke klopke, stešnjeni između potrebe da žive kao sav normalan svet i ambicija vezanih za status Kosova i Metohije.

Nagoveštaji da bi, bar kada je reč o struji, ljudi koji donose odluke mogli više pažnje da posvete potrebama običnih građana, a manje visokim političkim ciljevima, za njih je svakako dobra vest. Beograd je, nakon višemesečnih preganjanja i natezanja, počeo da podržava ideju o sklapanju ugovora sa Kosovskom elektroenergetskom korporacijom, jedinom kompanijom preko koje je u ovom trenutku na Kosmetu moguće isporučivati struju. KEK je srpskim porodicama, umesto ugovora na kojima su oznake republike Kosovo, ponudio potpisivanje neke vrste priznanica bez takvih oznaka, kojim se one obavezuju da će plaćati paušal za struju.

Na taj način načinjen je makar privremeni kompromis koji je prihvatio deo srpskih porodica. Deo njih to nije učinio, smatrajući da bilo kakav ugovor sa KEK-om, sam po sebi, znači priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Država je, međutim, odredila granice do kojih može ići, podstičući lokalne zajednice da one pregovaraju. Reč je, zapravo, o tome da vlasti u Beogradu polaze od stava da su njihovi direktni kontakti sa vlastima u Prištini jednaki priznavanju samoproglašene nezavisnosti i da se tako nešto ne mora obavezno odnositi na lokalne samouprave, koje nisu država.

Pozivi predsedniku Borisu Tadiću i državnim organima da reše problem sa strujom, kao i druge probleme koje imaju kosovski Srbi, jesu jasna politička poruka da je Kosmet deo Srbije, ali je zahtev naprosto nesprovodiv. Jer, pokrajina je pod međunarodnom upravom i Srbija tamo ne može da deluje po sopstvenoj odluci. Veoma je važno što su vlasti u Beogradu počele da to priznaju kao realnost, potiskujući u drugi plan vruće patriotske parole koje mogu da pune srca zabrinutih srpskih građana na Kosmetu, ali ne mogu da reše njihove konkretne probleme.

Dobro je što je Beograd, kako izgleda, počeo polako da evoluira od stava da niko ne treba da ima kontakte sa kosovskim vlastima i da tamošnjim kompanijama ne treba ništa plaćati, ka stavu da ljudima treba pružiti konkretnu pomoć. Najava da će stotinu najugroženijih domaćinstava dobiti novčanu pomoć za plaćanje računa za struju svakako neće definitivno rešiti problem, ali će pomoći najsiromašnijim. Do zime svakako treba naći neko stabilnije rešenje koje će pomoći Srbima da, bar kada je reč o snabdevanju strujom, budu ravnopravni sa svojim albanskim susedima.