Ražanj bez zeca

Sve što se poslednjih dana govori o prolasku gasovoda Južni tok kroz našu zemlju podseća na onu narodnu „svi spremaju ražanj, a zec još u šumi”.

U Zaječaru, na vest da će gasovod tuda proći počeše da slave, a u Nišu, gde je obećano da će biti njegovo čvorište – svi su očajni. Viču – prevara! Neće da razgovaraju ni sa kim, osim sa vladom. Kažu, oni su im to obećali.

Dok jedni u slavlju, a drugi u ogorčenosti „od drveta ne vide šumu”, negde daleko od nas, u kabinetskoj tišini, prave se planovi i studije o projektu vrednom milijarde evra. Jer, kuda će gasovod, zapravo, proći znaće se tek pošto bude završena studija izvodljivosti za celu trasu. Dakle, tek sredinom naredne godine. A do tada se plan može promeniti mnogo puta.

Trasa preko Zaječara je ionako samo jedan od tri predloga gde cevi mogu iz Bugarske da uđu u Srbiju. Nije sporno da je trasa Južnog toka, sa ulaskom kod Dimitrovgrada „bila favorit i Vlade Srbije”, jer se poklapa sa našim gasnim koridorom. Ali, prenebregnuta je jedna činjenica. Prolazak gasovoda na tom mestu, preko bugarskih planina, bio bi duži čak za 80 kilometara, a to je puno para. 

Ulaskom Južnog toka kod Zaječara cevi će biti položene u ravnici, pored Dunava. I to samo u slučaju da se do jula 2010. godine ne nađe neko drugo, još jeftinije rešenje.

Dakle, nisu ni Bugari ni Rusi odlučivali kuda će Južni tok ići preko Srbije. Određuju je inženjerski projekti i prosta računica.

Predstavnici opozicionih partija u Nišu, koji kažu da su „izigrani od najviših predstavnika Republike i dovedeni u zabludu, što je za njihov grad nenadoknadiv gubitak”, vrlo dobro znaju da je od njihovog očaja mnogo važnije da gradnja gasovoda počne.

To bi trebalo da bude jedinstven interes i opozicije i vlasti – da naša zemlja konačno dobije alternativni pravac snabdevanja gasom. U takvom raspletu događaja, Niš ne ostaje bez gasovoda, jer je već ranije utvrđena izgradnja trase od tog grada do Dimitrovgrada. Taj posao je čak i poveren ruskom „Jugorosgasu”. Eto prilike za Nišlije da ipak prodaju neko parče zemlje.

Ne može Nišlijama u ovom slučaju mnogo da pomogne ni potpredsednik vlade Božidar Đelić, ni ministar energetike Petar Škundrić. Kao ni Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa”, za koga rekoše da „nije čak ni adekvatan sagovornik”.

Duža trasa jeste interes Srbije, jer bi i tranzitne takse bile veće, ali krajnji cilj potrošača nije da dobiju skuplji, već jevtiniji energent i to u svakom trenutku.

O trasi gasovoda, pa i njegovom kapacitetu, biće još dosta reči, pa i vrućih rasprava u skupštinskim klupama Niša. I neka ih bude. To i jeste posao ljudi koji sede u njima, ali ima i nešto mnogo važnije od toga – da se poradi na gasifikaciji juga Srbije.Niko od čelnih ljudi u Nišu još nije objasnio zašto je tako malo urađeno na gasifikacijiod 1998. godine, kada je gas, iz Pojata, stigao nadomak grada.