Počnimo sa suočavanjem, iako je okrutno

Nova generacija trebalo bi da odgovori na ključna pitanja naše epohe, da kritički i bez kalkulacija progovori o našim zabludama i razobliči svaki oblik mitomanstva, da ukaže na lažne rajeve, pseudoutopije i demagogije koje su nas zadesile u poslednjih dvadesetak godina, ali i na one koje nam se približavaju

Književnost je neizbežno demokratična.

Aleksandar Hemon

Došlo je vreme da nas generacija postmodernista podrži u stvaranju jednog novog duha srpske književnosti, to je nekako i prirodno. Oni jesu naša tradicija i mnogi od nas su formirani na romanima i pričama Albaharija, Petkovića, Velikića, Petrovića, Basare, Pantića, Pištala, Bajca…

Ono što je bilo od suštinskog značaja za postmoderniste za nas nije. Mi nemamo dominantnu poetiku oko koje bismo se okupili. Prednost novije srpske proze i jeste u pluralizmu poetika; svaki pisac u svom jedinstvenom poetičkom delovanju. S druge strane, diskusija je i pokazala da pisci nisu politički opterećeni i ostrašćeni, da umeju samostalno da razmišljaju i da imaju sluha da prevaziđu razlike u mišljenjima, bilo one ideološke, političke ili lične prirode. Ja bih rekao, da smo na hemonovskom tragu književnosti koja sebe zamišlja „kao prostor u koji suvereni pojedinci stupaju kako bi komunicirali na načine koji nisu definisani isključivo ideološkim hijerarhijama“. Na kraju, ni savremena svetska književnost nije unisona; svet je po običaju nekoliko decenija ispred nas, od nove hipertekstualnosti, internet proze, postistorijskog realizma... Kaskamo za novim sadržajima i formama u odnosu na svetske tokove. Ako je tako, moramo biti spremni da prihvatimo i određene novine. Na primer, dugi niz godina, ako ne i decenija, nipodaštavanu žanrovsku književnost. Ali upravo je ovo trenutak da se definitivno okrenemo modernizaciji i konstituisanju novog duha srpske književnosti jer drugog izlaza nema – osim unazad.

Nova generacija trebalo bi da odgovori na ključna pitanja naše epohe, da kritički i bez kalkulacija progovori o našim zabludama i razobliči svaki oblik mitomanstva, da ukaže na lažne rajeve, pseudoutopije i demagogije koje su nas zadesile u poslednjih dvadesetak godina, ali i na one koje nam se približavaju. „Počnimo s pamćenjem“, kaže Umberto Eko, „bez pamćenja nema opstanka, i ono mora da se poštuje, čak i ako je okrutno.“

Na kraju, moramo poštovati sebe ako želimo da nas poštuju i drugi, zar ne.

Vladimir Kecmanović, najaktuelniji pisac nove generacije, u pravu je kada kaže „da svako od nas baštini nešto od postmoderne“, ali i ide korak dalje. Top je bio vreo je roman u kojem je Kecmanović vratio „veliku temu“ u srpsku literaturu i time pokazao na koji način je moguće aktivirati probleme o kojima se ćuti. Prvi roman o kolektivnoj odgovornosti u novijoj srpskoj književnosti.

Na drugom kraju aktuelnih preispitivanja je Rotarov poetički prostor koji je najvitalniji u novijoj srpskoj prozi: od istorijskog do ispovednog romana. Poslednjim romanom Dnevnik ljudoždera Rotarova poetika postaje sve eksplicitnija, verbalnija i kritički nastrojenija. Njegov junak je paradigma poljuljanog identiteta, postmoderni čovek iz podzemlja koji svoje spasenje traži u svetu nasilnih video-igara. Suštinski problem književnosti 20. veka je bilo Vreme, a u 21. veku će to biti problem Identiteta. Adašević je najuspeliji stilista nove generacije; njegova zbirka priča Iz trećeg kraljevstva korespondira sa Borom Ćosićem i Velikićem u kontekstu tretiranja srednjoevropskog prostora kroz sudbine ljudi na tim prostorima, dok se u novom romanu Čovek iz kuće na bregu okrenuo lirsko-narativnom glasu kišovske tradicije. Aleksandar Novaković je u svom drugom romanu Keltska priča istakao jednu novu viziju kulturološkog žanrovskog romana: kombinovanjem mitologija i kultura sa aktuelnim političkim dešavanjima. Bubnjević je u svojoj knjizi priča Pertubacije i druge priče pokušao da, na kalvinovski „kosmikokomički“ način, „uvuče“ nauku u književnost, ali će se u njegovom novom romanu postupak pomeriti ka realističnom i aktuelnom.

Iako najmlađa po godinama, Ana Vučković je već objavila tri romana u kojima se prepušta metropolitskom senzibilitetu, a Sonja Veselinović je već svojim prvom knjigom, nedefinisanim lirskim romanom, Poema preko pokazala da novija srpska proza mora na nju ozbiljno računati. Na samom kraju naše generacije stoji uvek mladi Šajtinčev „razigrani pesimizam“ u Vok on-u pisan u formi ispovednog putopisa, žanra sa najdužom tradicijom u srpskoj književnosti.

Naravno, tom „novom talasu“ pripadaju i Saša Ilić, Srđan Tešin, Nikola Malović, Slobodan Vladušić, Mića Vujičić....

Počnimo sa suočavanjem, iako je okrutno. Ne možemo govoriti o „otvaranju“ srpske književnosti ako nismo spremni da priznamo sopstvene propuste.

A mislim da jesmo.

Marko Krstić

-------------------------------------------------------------------------------     

Bekstvo od politike

Na početku 21. veka: jedan deo srpske kulturne elite još vari meso jelena s trpeze u dvorima Nemanjića, dok drugi slavohlepno priziva Evropu koju skupa nismo dostasali upravo u tom socijalnom ključu međuljudskih odnosa, kulture saživota i suvislog vaspitanja u književnim i političkim sučeljavanjima mišljenja

Kad čovek zrelo razmisli, situacija na srpskoj književnoj sceni mu se učini nalik na onog bolesnika od teške bolesti kome svi lekari žele pomoći ali niko odistinski ne zna šta mu je. Nakon ratova i učešća pisaca u njima, najvećma u podsticanju ljudi na rovovski oblik rešavanja spornih pitanja života i kulture, nakon godina ekonomskog i kulturnog rasula, došlo je vreme tranzicije, taj dugoobećavani i isto toliko dugoočekivani raj koji nam je doneo poboljšanje ekonomske situacije i opštezamućenje pojmova, ideala, morala, kao i svih aspekata stvaranja oslonca...

Naš je, dakle,čovek i u našim očima postao pokusni kunić, beli miš iz nečijeg politikantskog delirijum tremensa, na kome vršimo opite izdržljivosti, ponašanja u strogo kontrolisanim uslovima političke laboratorije, ili je bolje reći političke lobotomorije.

I evo nas, na početku 21. veka: jedan deo srpske kulturne elite još vari meso jelena s trpeze u dvorima Nemanjića, dok drugi slavohlepno priziva Evropu koju skupa nismo dostasali upravo u tom socijalnom ključu međuljudskih odnosa, kulture saživota i suvislog vaspitanja u književnim i političkim sučeljavanjima mišljenja. Kada nam se nešto ne dopada, ma bili mi politički izdanak Sveta ili majke Rusije, mi ćemo ipak posegnuti za kamom koja nam spremna visi za širokim balkanskim pojasom.

Politika i politički rakurs su u tolikoj meri deformisali svest svakog od nas pojedinačno, da gotovo ne znamo šta znači misliti nezavisno i kritički sagledavati ukupnost naše svakodnevice. Iz nekog razloga moramo se oslanjati na stavove političkih vođa, svako prema svom ubeđenju. Zbog čega je to tako, ne možemo sasma jasno utvrditi. U poslednje vreme popularno je jedno radikalno mišljenje o potrebi denacifikacije srpske kulturne scene, mislim da je ispravnije reći da je najpre potrebno izvršiti defatalizaciju naše javne misli, naših stavova.

U jednom se kriznom trenutku umesto kulturnog modela u nas uselio politički kulturni model. Mi na javnoj sceni danas u kulturi imamo popriličan broj profesionalnih političara kojima niti je stalo do kulture, niti znaju šta kultura doista jeste i taj nam se kadar, sve po redu po svojoj aparatčiškoj nomenklaturi u lice kezi dok nam određuju šta je dobro a šta nije, u književnost uvodeći pravila i termine ekonomskog poslovanja, valjda, kao najavu skore propasti književne i svake druge umetnosti u ovoj zemlji.

Postoje danas pisci starije generacije kakvi su, na primer, Mihajlović, Pavić ili Bora Ćosićčije knjige dostojno mogu reprezentovati jednu epohu književnosti i jedan intelektualni angažman na koji se možemo ugledati, makar i delimično, postoje Albahari, Basara i Petković, čija književnost može biti ona polazna tačka s koje pisac najmlađe generacije može zakoračiti u svet literature i preko čijih knjiga može crpsti uticaj tematski i jezički šarolike svetske literarne baštine. Postoje na kraju sjajni mladi ljudi, izrazitog književnog talenta, Tešin, Rotar, Ilić, Kecmanović i toliko drugih imena, da se zadržim samo na prozaistima, a koji pišu verovatno najinventivniju prozu današnjeg Balkana i koje tek očekuje zauzimanje mesta kakvo zaslužuju na književnoj sceni Srbije.

Srbija, međutim, nesređena kakva jeste, nije u stanju da prihvati nijedno novo ime na pravi način, da ga kroz institucije ugradi kao ugaoni kamen jedne kulture, jedne jezičke kulture ako hoćete. Čas je da se književnost koja se piše na ovom prostoru objedini u jednu celinu, koja bi u svet išla u paketu, kao savremena srpska književnost i u kojoj bi bili i oni sjajni izdanci naše literature koji su dosad, ubeđen sam, u svet išli kroz nacionalne književnosti drugih zemalja, te smo tako, nepravedno, u očima drugih, kao korpus savremene srpske (srbijanske) književnosti, gubili Lasla Vegela, ili Ota Tolnaija. Ali sve zavisi i od stavova samih pisaca koji pišu na drugim jezicima živeći u Srbiji danas (od Dimitrovgrada do Subotice), od njihovih stavova koji su, takođe, podložni onim balkanskim fatalizmima o kojima sam prethodno pisao.

Svaki onaj koji bi želeo promeniti ponešto, a takvih nas je, evo jednog političkog termina,pretežna većina, trebalo bi da krene od sebe samog. Osvešćivanje i intelektualna distanca od sfere političkog angažmana, povlačenje jasne demarkacione linije izmeću pisca i političara, učiniće dovoljno dobra i osnažiti položaj pisca u našem javnom životu, protivstaviće ga na poziciju nasuprotne snage kritički nastrojene javne reči spram sveta politike.

Takvo šta nam je potrebno e da bismo se izvukli iz ovog kala u kojem kolamo punih dvadeset godina.

Borivoje Adašević