Почнимо са суочавањем, иако је окрутно

Нова генерација требало би да одговори на кључна питања наше епохе, да критички и без калкулација проговори о нашим заблудама и разобличи сваки облик митоманства, да укаже на лажне рајеве, псеудоутопије и демагогије које су нас задесиле у последњих двадесетак година, али и на оне које нам се приближавају

Књижевност је неизбежно демократична.

Александар Хемон

Дошло је време да нас генерација постмодерниста подржи у стварању једног новог духа српске књижевности, то је некако и природно. Они јесу наша традиција и многи од нас су формирани на романима и причама Албахарија, Петковића, Великића, Петровића, Басаре, Пантића, Пиштала, Бајца…

Oнo што је било од суштинског значаја за постмодернисте за нас није. Ми немамо доминантну поетику око које бисмо се окупили. Предност новије српске прозе и јесте у плурализму поетика; сваки писац у свом јединственом поетичком деловању. С друге стране, дискусија је и показала да писци нису политички оптерећени и острашћени, да умеју самостално да размишљају и да имају слуха да превазиђу разлике у мишљењима, било оне идеолошке, политичке или личне природе. Ја бих рекао, да смо на хемоновском трагу књижевности која себе замишља „као простор у који суверени појединци ступају како би комуницирали на начине који нису дефинисани искључиво идеолошким хијерархијама“. На крају, ни савремена светска књижевност није унисона; свет је по обичају неколико деценија испред нас, од нове хипертекстуалности, интернет прозе, постисторијског реализма... Каскамо за новим садржајима и формама у односу на светске токове. Ако је тако, морамо бити спремни да прихватимо и одређене новине. На пример, дуги низ година, ако не и деценија, ниподаштавану жанровску књижевност. Али управо је ово тренутак да се дефинитивно окренемо модернизацији и конституисању новог духа српске књижевности јер другог излаза нема – осим уназад.

Нова генерација требало би да одговори на кључна питања наше епохе, да критички и без калкулација проговори о нашим заблудама и разобличи сваки облик митоманства, да укаже на лажне рајеве, псеудоутопије и демагогије које су нас задесиле у последњих двадесетак година, али и на оне које нам се приближавају. „Почнимо с памћењем“, каже Умберто Еко, „без памћења нема опстанка, и оно мора да се поштује, чак и ако је окрутно.“

На крају, морамо поштовати себе ако желимо да нас поштују и други, зар не.

Владимир Кецмановић, најактуелнији писац нове генерације, у праву је када каже „да свако од нас баштини нешто од постмодерне“, али и иде корак даље. Топ је био врео је роман у којем је Кецмановић вратио „велику тему“ у српску литературу и тиме показао на који начин је могуће активирати проблеме о којима се ћути. Први роман о колективној одговорности у новијој српској књижевности.

На другом крају актуелних преиспитивања је Ротаров поетички простор који је највиталнији у новијој српској прози: од историјског до исповедног романа. Последњим романом Дневник људождера Ротарова поетика постаје све експлицитнија, вербалнија и критички настројенија. Његов јунак је парадигма пољуљаног идентитета, постмодерни човек из подземља који своје спасење тражи у свету насилних видео-игара. Суштински проблем књижевности 20. века је било Време, а у 21. веку ће то бити проблем Идентитета. Адашевић је најуспелији стилиста нове генерације; његова збирка прича Из трећег краљевства кореспондира са Бором Ћосићем и Великићем у контексту третирања средњоевропског простора кроз судбине људи на тим просторима, док се у новом роману Човек из куће на брегу окренуо лирско-наративном гласу кишовске традиције. Александар Новаковић је у свом другом роману Келтска прича истакао једну нову визију културолошког жанровског романа: комбиновањем митологија и култура са актуелним политичким дешавањима. Бубњевић је у својој књизи прича Пертубације и друге приче покушао да, на калвиновски „космикокомички“ начин, „увуче“ науку у књижевност, али ће се у његовом новом роману поступак померити ка реалистичном и актуелном.

Иако најмлађа по годинама, Ана Вучковић је већ објавила три романа у којима се препушта метрополитском сензибилитету, а Соња Веселиновић је већ својим првом књигом, недефинисаним лирским романом, Поема преко показала да новија српска проза мора на њу озбиљно рачунати. На самом крају наше генерације стоји увек млади Шајтинчев „разиграни песимизам“ у Vok on-у писан у форми исповедног путописа, жанра са најдужом традицијом у српској књижевности.

Наравно, том „новом таласу“ припадају и Саша Илић, Срђан Тешин, Никола Маловић, Слободан Владушић, Мића Вујичић....

Почнимо са суочавањем, иако је окрутно. Не можемо говорити о „отварању“ српске књижевности ако нисмо спремни да признамо сопствене пропусте.

А мислим да јесмо.

Марко Крстић

-------------------------------------------------------------------------------     

Бекство од политике

На почетку 21. века: један део српске културне елите још вари месо јелена с трпезе у дворима Немањића, док други славохлепно призива Европу коју скупа нисмо достасали управо у том социјалном кључу међуљудских односа, културе саживота и сувислог васпитања у књижевним и политичким сучељавањима мишљења

Кад човек зрело размисли, ситуација на српској књижевној сцени му се учини налик на оног болесника од тешке болести коме сви лекари желе помоћи али нико одистински не зна шта му је. Након ратова и учешћа писаца у њима, највећма у подстицању људи на рововски облик решавања спорних питања живота и културе, након година економског и културног расула, дошло је време транзиције, тај дугообећавани и исто толико дугоочекивани рај који нам је донео побољшање економске ситуације и општезамућење појмова, идеала, морала, као и свих аспеката стварања ослонца...

Наш је, дакле,човек и у нашим очима постао покусни кунић, бели миш из нечијег политикантског делиријум тременса, на коме вршимо опите издржљивости, понашања у строго контролисаним условима политичке лабораторије, или је боље рећи политичке лоботоморије.

И ево нас, на почетку 21. века: један део српске културне елите још вари месо јелена с трпезе у дворима Немањића, док други славохлепно призива Европу коју скупа нисмо достасали управо у том социјалном кључу међуљудских односа, културе саживота и сувислог васпитања у књижевним и политичким сучељавањима мишљења. Када нам се нешто не допада, ма били ми политички изданак Света или мајке Русије, ми ћемо ипак посегнути за камом која нам спремна виси за широким балканским појасом.

Политика и политички ракурс су у толикој мери деформисали свест сваког од нас појединачно, да готово не знамо шта значи мислити независно и критички сагледавати укупност наше свакодневице. Из неког разлога морамо се ослањати на ставове политичких вођа, свако према свом убеђењу. Због чега је то тако, не можемо сасма јасно утврдити. У последње време популарно је једно радикално мишљење о потреби денацификације српске културне сцене, мислим да је исправније рећи да је најпре потребно извршити дефатализацију наше јавне мисли, наших ставова.

У једном се кризном тренутку уместо културног модела у нас уселио политички културни модел. Ми на јавној сцени данас у култури имамо поприличан број професионалних политичара којима нити је стало до културе, нити знају шта култура доиста јесте и тај нам се кадар, све по реду по својој апаратчишкој номенклатури у лице кези док нам одређују шта је добро а шта није, у књижевност уводећи правила и термине економског пословања, ваљда, као најаву скоре пропасти књижевне и сваке друге уметности у овој земљи.

Постоје данас писци старије генерације какви су, на пример, Михајловић, Павић или Бора Ћосићчије књиге достојно могу репрезентовати једну епоху књижевности и један интелектуални ангажман на који се можемо угледати, макар и делимично, постоје Албахари, Басара и Петковић, чија књижевност може бити она полазна тачка с које писац најмлађе генерације може закорачити у свет литературе и преко чијих књига може црпсти утицај тематски и језички шаролике светске литерарне баштине. Постоје на крају сјајни млади људи, изразитог књижевног талента, Тешин, Ротар, Илић, Кецмановић и толико других имена, да се задржим само на прозаистима, а који пишу вероватно најинвентивнију прозу данашњег Балкана и које тек очекује заузимање места какво заслужују на књижевној сцени Србије.

Србија, међутим, несређена каква јесте, није у стању да прихвати ниједно ново име на прави начин, да га кроз институције угради као угаони камен једне културе, једне језичке културе ако хоћете. Час је да се књижевност која се пише на овом простору обједини у једну целину, која би у свет ишла у пакету, као савремена српска књижевност и у којој би били и они сјајни изданци наше литературе који су досад, убеђен сам, у свет ишли кроз националне књижевности других земаља, те смо тако, неправедно, у очима других, као корпус савремене српске (србијанске) књижевности, губили Ласла Вегела, или Ота Толнаија. Али све зависи и од ставова самих писаца који пишу на другим језицима живећи у Србији данас (од Димитровграда до Суботице), од њихових ставова који су, такође, подложни оним балканским фатализмима о којима сам претходно писао.

Сваки онај који би желео променити понешто, а таквих нас је, ево једног политичког термина,претежна већина, требало би да крене од себе самог. Освешћивање и интелектуална дистанца од сфере политичког ангажмана, повлачење јасне демаркационе линије измећу писца и политичара, учиниће довољно добра и оснажити положај писца у нашем јавном животу, противставиће га на позицију насупротне снаге критички настројене јавне речи спрам света политике.

Такво шта нам је потребно е да бисмо се извукли из овог кала у којем коламо пуних двадесет година.

Боривоје Адашевић