Američki stečaj

Bankrot Dženeral motorsa nije iznenađenje, ali jeste senzacija: urušavanje donedavno najmoćnije korporacije sveta, simbola američke industrijske moći i lidera globalne automobilske industrije, već dugo je najavljivano, ali uprkos tome isticanje bele zastave na njegovom sedištu u Detroitu je prvorazredna vest.

Najveći industrijski bankrot u istoriji označava nesumnjivi kraj jedne ere, a na neki način je i ključni događaj tekuće svetske ekonomske krize. Jer Dženeral motors jeste žrtva recesije, ali ona nije jedini niti je glavni razlog njegove propasti. Ova kriza je samo dovršila ono što su započeli globalizacija i pogrešna poslovna strategija.

Od istog sindroma koji je najvećeg oborio na kolena pate naime i drugi članovi nekadašnje „velike trojke”, Ford i Krajsler. Sve tri firme su previše pažnje pridavale kratkoročnom profitu, a premalo dugoročnom boljitku: predugo su bili uspavani profitom koji su im donosili kabasti džipovi, a premalo su radili na inovacijama i razvoju ekonomičnih vozila za mase koje su se, ne mareći za ekonomski patriotizam, okretale japanskim proizvođačima u čijim salonima je zaista moglo da se bira.

Sem toga, „trojka” je neadekvatno reagovala i na globalizaciju. Protiv Japanaca se neko vreme moglo boriti tarifama i carinama, ali ta odbrana je pala kada su počeli da otvaraju fabrike na američkom tlu.

Dženeral motors je zaštitu od poverilaca (imao je 173 milijarde dolara duga prema samo 82 milijarde kapitala), zatražio prema članu 11. američkog stečajnog zakona, koji ne podrazumeva likvidaciju, već brzo restrukturisanje. Optimisti zato tvrde da će već za tri meseca iz sadašnjih ruševina izrasti novi Dženeral motors, bez svih balasta koje je imao stari. Teško je ignorisati i upozorenja pesimista, ili bolje rečeno, realista, koji vele da takva šansa zaista postoji – ali da je samo šansa.

Dženeral motors je naime od ponedeljka u većinskom vlasništvu američke federalne države, koja, istina, tvrdi da će upravljanje ostaviti u rukama profesionalnih menadžera i da će iz celog aranžmana izaći što je pre moguće, ali velika je dilema da li će ovaj eksperiment uspeti. Ameriku su naime na mesto na kojem je uzdigli njen preduzetnički duh, inovatorstvo i tržišni dinamizam, a ne državni intervencionizam.

Pesimistima u prilog ide i „kubanski sindrom”: opečeni krizom, Amerikanci menjaju navike: svoje automobile održavaju i popravljaju, umesto da ih posle samo nekoliko godina menjaju, garaže za tri automobila sve su manje neophodne... Sve to znači samo jedno: ništa više neće biti kao pre, ni u američkoj ni u globalnoj automobilskoj industriji, a bogami i u svemu ostalom. Ko se za to blagovremeno priprema, bolje će proći...