Na večeri kod Marksa i Engelsa

Ove godine izmenom jednog slova Medeničin program „Krugovi” postao je Zavišićev program „Drugovi”, čemu je selektor u zagradi dodao epitet (krnji), jer je ispao, što zbog nerazumevanja što zbog ograničenih finansija,po selektoru nekompletan. 

Selektor Nikola Zavišić, i sam angažovani reditelj, izabrao je inostrane predstave koje se bave „pitanjem nasleđa ideje komunizma i njegovog direktnog oponenta – kapitalizma!”.

Na naslovnoj strani kataloga nalazi se kolažirani grb sa orlovskim krilima nacionalno osveštenih država, a u samom jezgru grba je crvena zvezda sa srpom i čekićem u sredini. Taj heraldični oksimoron  shvatam kao jasnu poruku. Sadašnja direkcija Sterijinog pozorja očigledno veoma drži do programa „Drugova”, kome najviše odgovara ovaj šokantni dizajn.

Takva je i trosatna predstava „Komunistički manifest” iz Stokholma u kojoj u prvom delu glumački ansambl Teatra Tribunalen izgovara ništa do li gusti tekst dvojice nemačkih filozofa, autora najsudbonosnije knjige, tada još budućeg 20. veka, dok u drugom se citira Breht i Markuze.

Zdušni ansambl sa najveće scene SNP-a sa neuobičajenom predanošću izgovara tekst Marksa i Engelsa. Njih postrance malim spotovima osvetljava četrdesetak rasvetljivača, što mi se čini kao da je aluzija na obespravljene proletere, po „Manifestu” predviđeni za grobare kapitalizma. Izvođači tekst govore frontalno, kao što se kod Brehta pevaju poučne pesme epskog teatra. Sve te ideološke floskule složenog hegelijanskog jezika tako su izrečene ozbiljno da to već deluje ironično, iako se na ironiji, srećom, ne insistira.

I jeste sve to što se izgovara na sceni ozbiljna tema. Jer, ceo 20. vek je prošao u gigantskom pokušaju da se ideje klasika marksizma o slobodi od eksploatacije buržoazije ostvare. Ali, taj pokušaj ispao je kao epizoda sa mnogo žrtava. Jer, ostvarenje ideje „Manifesta” se dogodilo, ne u naprednim zemljama zrelih proletera, kako su očekivali Marks i Engels, već u Rusiji gde su ubrzo po pobedi revolucije  vlast osvojili aparatčici. Što nas je predstava više zasipala verom u pobedu komunističke ideje, sve smo više počinjali da se udubljujemo u temu. I tad pomislih da bi možda bilo boljeg života u Rusiji i bez proleterske revolucije, ali ne budimo evrocentrični egoisti: mnogomilionski kineski narod teško da bi došao do čovečnijeg života da nije bilo revolucije po „Manifestu”, istina na Maov način.

Ono što je impresionantno u režiji Riharda Turpina jeste da se on sa svojim ansamblom latio „Manifesta”, iako je jasno izjavio da je on „daleko od švedske stvarnosti, sem u istoriji”.

Zaista priliči jednoj tako uzorno civilizovanoj zemlji sa socijalizmom drugog stila, a koji su teoretičari komunizma smatrali strašnim revizionizmom, da se bavi temom koja je skorašnja drama drugih naroda (između ostalih i nas), a ne njihova.

A sad u mom napisu sledi obrt kao da je reč o živoj drami, a ne pisanom tekstu! Kad sam se sa većim delom novosadske publike popeo na scenu da kusam čorbu koju nam je zakuvao ansambl ili mi sami sebi, saznao sam od reditelja da su oni premijeru predstave imali na dan 15. septembra 2008. godine. Dakle onog dana kad se desio veliki krah Liman banke u Njujorku, taj kobni početak velike ekonomske krize svetskih razmera. Znači, umetnici su osetili što nisu slutile na desetine čak i Nobelom ovenčanih ekonomista. Nisu ni slutili da će za njihovog života Marksov „Kapital” postati bestseler ne bi li shvatili cikličnu krizu.

A sad još jedan obrt! Predstava „Komunistički  manifest” daje se u Maloj sali cenjenog Teatra Tribunalen u Stokholmu. Za Veliku scenu „Jovan Đorđević”, reditelj Turpin, sa imidžom ruskog inteligenta iz doba Oktobra, tokom jednog dana je svoju izvornu kamernu predstavu pretvorio u spektakl sa četrdesetak električara „proletera”, sa propadalištem iz koga na početku izroni ceo ansambl, a na kraju sa stotinak stolova za jedinstvenu večeru kod Marksa i Engelsa. To tako dobro odgovara spektakularnosti naše nedavne istorije koja je prošla burnu primenu marksizma i koja tako plastično pokazuje da je tranzicija samo prelaz iz nesavršenog komunizma u nesavršeni kapitalizam.