На вечери код Маркса и Енгелса

Ове године изменом једног слова Меденичин програм „Кругови” постао је Завишићев програм „Другови”, чему је селектор у загради додао епитет (крњи), јер је испао, што због неразумевања што због ограничених финансија,по селектору некомплетан. 

Селектор Никола Завишић, и сам ангажовани редитељ, изабрао је иностране представе које се баве „питањем наслеђа идеје комунизма и његовог директног опонента – капитализма!”.

На насловној страни каталога налази се колажирани грб са орловским крилима национално освештених држава, а у самом језгру грба је црвена звезда са српом и чекићем у средини. Тај хералдични оксиморон  схватам као јасну поруку. Садашња дирекција Стеријиног позорја очигледно веома држи до програма „Другова”, коме највише одговара овај шокантни дизајн.

Таква је и тросатна представа „Комунистички манифест” из Стокхолма у којој у првом делу глумачки ансамбл Театра Трибунален изговара ништа до ли густи текст двојице немачких филозофа, аутора најсудбоносније књиге, тада још будућег 20. века, док у другом се цитира Брехт и Маркузе.

Здушни ансамбл са највеће сцене СНП-а са неуобичајеном преданошћу изговара текст Маркса и Енгелса. Њих постранце малим спотовима осветљава четрдесетак расветљивача, што ми се чини као да је алузија на обесправљене пролетере, по „Манифесту” предвиђени за гробаре капитализма. Извођачи текст говоре фронтално, као што се код Брехта певају поучне песме епског театра. Све те идеолошке флоскуле сложеног хегелијанског језика тако су изречене озбиљно да то већ делује иронично, иако се на иронији, срећом, не инсистира.

И јесте све то што се изговара на сцени озбиљна тема. Јер, цео 20. век је прошао у гигантском покушају да се идеје класика марксизма о слободи од експлоатације буржоазије остваре. Али, тај покушај испао је као епизода са много жртава. Јер, остварење идеје „Манифеста” се догодило, не у напредним земљама зрелих пролетера, како су очекивали Маркс и Енгелс, већ у Русији где су убрзо по победи револуције  власт освојили апаратчици. Што нас је представа више засипала вером у победу комунистичке идеје, све смо више почињали да се удубљујемо у тему. И тад помислих да би можда било бољег живота у Русији и без пролетерске револуције, али не будимо евроцентрични егоисти: многомилионски кинески народ тешко да би дошао до човечнијег живота да није било револуције по „Манифесту”, истина на Маов начин.

Оно што је импресионантно у режији Рихарда Турпина јесте да се он са својим ансамблом латио „Манифеста”, иако је јасно изјавио да је он „далеко од шведске стварности, сем у историји”.

Заиста приличи једној тако узорно цивилизованој земљи са социјализмом другог стила, а који су теоретичари комунизма сматрали страшним ревизионизмом, да се бави темом која је скорашња драма других народа (између осталих и нас), а не њихова.

А сад у мом напису следи обрт као да је реч о живој драми, а не писаном тексту! Кад сам се са већим делом новосадске публике попео на сцену да кусам чорбу коју нам је закувао ансамбл или ми сами себи, сазнао сам од редитеља да су они премијеру представе имали на дан 15. септембра 2008. године. Дакле оног дана кад се десио велики крах Лиман банке у Њујорку, тај кобни почетак велике економске кризе светских размера. Значи, уметници су осетили што нису слутиле на десетине чак и Нобелом овенчаних економиста. Нису ни слутили да ће за њиховог живота Марксов „Капитал” постати бестселер не би ли схватили цикличну кризу.

А сад још један обрт! Представа „Комунистички  манифест” даје се у Малој сали цењеног Театра Трибунален у Стокхолму. За Велику сцену „Јован Ђорђевић”, редитељ Турпин, са имиџом руског интелигента из доба Октобра, током једног дана је своју изворну камерну представу претворио у спектакл са четрдесетак електричара „пролетера”, са пропадалиштем из кога на почетку изрони цео ансамбл, а на крају са стотинак столова за јединствену вечеру код Маркса и Енгелса. То тако добро одговара спектакуларности наше недавне историје која је прошла бурну примену марксизма и која тако пластично показује да је транзиција само прелаз из несавршеног комунизма у несавршени капитализам.