Šta dobijamo ulaganjem u obrazovanje

Nema rasprave o obrazovanju a da se ne ponovi tvrdnja o povezanosti ulaganja u obrazovanje i razvoja društva. Naravno, reč je o državnom novcu koji treba da se plasira u obrazovanje. Ova tvrdnja deluje neupitno i neproblematično. Zna se da živimo u vremenu društva znanja, veku nauke i tehnike i da je upravo obrazovanje ona društvena delatnost od koje se očekuje da bude poluga brzog i uspešnog napretka celog društva. A da bi obrazovanje odigralo ovu ulogu, neophodna je dobra materijalna podrška, odnosno značajno finansijsko ulaganje u ovaj sektor društva.

Ovakav način razgovora o obrazovanju, međutim, staje na pola puta. Nije dovoljno za razumevanje problema o kome je reč samo podsećati na značaj investicija već je jednako važno (možda i više) kako se novac troši i šta dobijamo od uloženog novca u obrazovanje i nauku. Ako hoćemo odgovornu debatu, onda ova pitanja ne možemo skrajnuti. Da li se i koliko novca troši na modernizaciju obrazovnog sistema, koliko na poboljšanje uslova obrazovanja (objekti i prostor), nastavnu opremu i učila, koliko na usavršavanje nastavnika, koliko na elemente obrazovnog procesa (nastavni programi, udžbenici, metode rada, evaluaciju). Da i plate nastavnika, koliko na plate.

Kada država ulaže u obrazovanje, onda moramo da se pitamo kako se koriste sredstva iz budžeta. A još važnije pitanje je šta se dobija ulaganjem u obrazovanje, odnosno kakav je rezultat. Svako će reći – kvalitetna nastava i obrazovani kadrovi. Ovo prvo je problem o kome treba posebno raspravljati. Zadržimo pažnju na drugom pitanju. Diplomirani studenti i srednjoškolci spremni su za obavljanje radnih i društvenih uloga. Ali tu se tek otvara problem. Već više od jedne decenije ponavlja se činjenica da veliki broj mladih kadrova odlazi u inostranstvo.

Dakle, država ulaže velika sredstva u školovanje studenta a on kada diplomira ili doktorira odlazi u drugu državu i tamo doprinosi razvoju društva. Reč je o tome da se investira za drugog, a ne za sebe. Šta da se radi? Nije ovde u pitanju sloboda svakog školovanog pojedinca da nastavi svoj život i rad u drugoj državi. Radi se o tome da investicija mora da se vrati, odnosno da svaki diplomirani student od trenutka kada se zaposli treba da vrati uložena sredstva u njegovo školovanje.

Druga vrsta zapleta dolazi iz oblasti privatnog obrazovanja. Roditelj ulaže u obrazovanje svoga deteta na privatnoj visokoobrazvanoj ustanovi a pri tom finansira i državno („besplatno”) obrazovanje. Ukoliko njegovo dete krene u inostranstvo on je prihvatio taj izbor. Sopstveni novac je uložio. Međutim, država koristi novac svih nas i mi ne možemo pristati na okolnost da svojim novcem finansiramo razvoj drugih društava.

Drugi problem sa investiranjem u obrazovanje pokazuje se u nepodudarnosti između stručne kvalifikacije i stvarnog zanimanja. Država uloži u obrazovanje lekara, tehnologa, hemičara, filozofa, a oni se bave potpuno desetim zanimanjem. Recimo, organizuju boravke u odmaralištima za mlade, ili otvaraju kafiće, ili rade u nekoj agenciji za promet nekretninama. Kakav je rezultat investiranja u ove stručnjake? Da li je to promašena investicija? Nesumnjivo. Toliki novac uložen u obrazovanje za jednu delatnost, a obavljaju se radni zadaci za koje nije potrebna visoka stručna sprema. A šta tek reći o nezaposlenim stručnjacima. To je privremeno ili trajno promašena investicija kao i ona kada se formirani stručnjak seli u inostranstvo a ne vrati u njegovo obrazovanje uloženi novac.

Podvlačim još jedanput. Jalovi su pozivi državi da više investira u obrazovanje ukoliko se ne razmotre prethodna pitanja: u šta i koji su rezultati? Lepo zvuči priča o besplatnom obrazovanju ali ona nije realna. Svako proizvedeno dobro ima svoju cenu. Da li neko ozbiljno veruje da postoje besplatni udžbenici za bilo koji stupanj obrazovanja? Može li plaćanje iz budžeta da bude besplatno? Da, za one koji troše taj novac ali ne i za one koji pune budžet.

Dakle, tek pod pretpostavkom da se strogo kontroliše novac koji država ulaže u obrazovanje, biće opravdani zahtevi da se poveća ulaganje u obrazovanje i nauku. Postoji više načina da obrazovanje bude svima dostupno ali sa čistim računom. Racionalni sistem sticanja i upotrebe znanja ne može se utemeljiti na pričama o ulaganju bez analize učinka uloženog novca.

Sociolog, naučni savetnik