Petparačka priča

Nemam baš često priliku da se opustim. Radim inženjerski posao, gajim decu. No ono što je “tamo daleko” gotovo nemoguće, ovde je ipak ostvarivo zahvaljujući bogatom i dobro organizovanom društvu – preživljavam napornu svakodnevnicu.

Retki trenuci kada imam malo više vremena za sebe su manji i veći raspusti koje deca delom provode u domovini kod rodbine. Ipak, iako „zaslužujem“ odmor, kako mi prijatelji često govore, osećam gotovo uvek krivicu kada bilo šta neuobičajeno sebi (i/ili deci) priuštim.

Vraćaju mi se slike iz detinjstva, tvrdoglavo odbijam hranu, uprkos opomenama roditelja da je „pola Afrike gladno“ i hvatam sebe u nelagodnom osećanju kao da snosim odgovornost za ceo onaj deo sveta koji danas gladuje. Moja generacija je odrastala u vreme Josipa Broza i ne znam da mi je lično nešto nedostajalo, što možda ne znači da je bilo izobilja, nego da su prohtevi bili skromniji.

I ovog puta su deca na kratkom raspustu u otadžbini, a ja konačno imam par dana „slobode“. Posle napornog radnog dana provere kvaliteta završenog projekta (Quality Managemnt Gate), gde su me kolege totalno izludele temeljitim proverama programa (Source Code), kao i datoteka koje prate celokupan proces i kojima bi trebalo da se potvrdi kvalitet odrađenog posla, odlazim u „Wellness Club“ jednog centra za razonodu, kulturu i rekreaciju nedaleko od stana.

Klub je zamišljen kao lanac sauna, turskih i rimskih kupatila, sala za opuštanje, omanjih prijatno uređenih soba za masaže, veštačkih laguna, džakuzi kada… Žubore veštački potoci i padaju slapovi preko veštačkih stena. Tropsko bilje i ogromne krletke sa pravim „rajskim“ pticama, prijatna muzika u svakoj od soba za odmor…Miomirisi iz sauna i kupatila… Jednom rečju „iluzija raja“, ako posetilac ima dovoljno mašte i volje da joj se prepusti.

Posetioci oba pola šetaju nagi, slobodni, tek poneko pokriva golotinju peškirčetom ponetim za sedenje u sauni, kako nalažu pravila. I dok leškarim u toplom bazenu na terasi ovog centra i pitam se šta je zapravo civilizovano: kupati se u masi nag ili u kupaćem kostimu, pogled mi se zaustavi na jednom paru u nežnom zagrljaju: znam ih oboje sa časova nemačkog jezika. On je bio osnovac kada je pao Čaušesku, ona je u to vreme već bila student, a zatim zrela žena kad su ratovali tamo negde na Balkanu.

Necivilizovano posmatram… Belasaju joj se lepa ramena pod bočnim osvetljenjem sa ivice kade, na njegovom licu blaženstvo dok ih ljubi. Razmišljam, šta ih spaja?

Nemaju zajednički jezik, veliki je raspon u godinama… Matematički, logički gledano, spaja ih rezultat niza događaja koji su doveli da im se putevi preseku u ovoj tački prostora i vremena, ljudski gledano spaja ih potreba da se bude shvaćen i voljen.

Ustajem iz bazena, skriva me oblak pare, a i mrak koji se u međuvremenu spustio na grad, okrećem leđa da izbegnem prepoznavanje i ostavljam par kojem je uspelo da, uprkos svim zakonima matematike, logike i fizike, zaustavi vreme makar na tren i izbriše sve razlike.