Život na ugovor

Dok sam živela u jednoj od najcivilizovanijih zemalja na svetu niko od mog društva ili porodice nije imao neku posebnu želju da dođe u posetu. Oni koji su i došli, sve su pohvalili, ali nemam utisak da su žudeli da se turistički vrate.

Od kako živim u Africi, ne znam da li sam srela nekoga ko nije poželeo da me poseti. Svi se oduševe na ideju o sobarici, ličnom kuvaru, vozaču, dobroj zaradi… a kako to stvarno izgleda opisaću vam sada, možda zato što je sivo napolju i pada nezadrživa tropska kiša…

Kada u Africi radite za neku od međunarodnih kompanija, prvi uslov je da umete da stvorite nešto iz ničega. Drugi uslov je da ste dovoljno jaki da se ne slomite u avanturama ali i u samoći koja vas neizostavno čeka. Upravo zbog toga, ovo malo belaca bogato je tako neverovatnim iskustvima i sposobnostima pa prosto nikada nećete naići na osrednjost ili učmalost karaktera.

Zarade su neverovatno visoke jer firme plaćaju porez, obezbeđuju kuću, poslugu, hranu, prevoz, a i avio prevoz do željene destinacije na svaka tri meseca kada imate pravo na 3-4 nedelje (uglavnom) neplaćenog odmora. Koncept rada je takav da ste u potpunosti iskorišćeni, i fizički i mentalno. Ponekad mi se čini da kad bi se ovoliko radilo u bilo kojoj zemlji verovatno bismo svi bili dobrostojeći.

Dakle, život se u potpunosti svodi na posao. Radnog vremena faktički nema – osim ako se ne radi o nekim socijalnim poslovima koje finansiraju nevladine organizacije, ali takve poslove uglavnom zauzmu deca bogatih roditelja kojima novac i onako ništa ne znači. Jedan kolega je tako sreo naizgled skromnu učiteljicu u jednom gradiću u Tanzaniji, zaljubio se silno (ona izgleda kao Skarlet Johanson), da bi posle saznao da potiče iz neke stare lordovske porodice u Engleskoj, pa tako, nasavši se u dvorcu njenih roditelja prilikom prve posete od sebe je napravio idiota u više različitih situacija, te se veza na žalost tu i okončala.

Ali da se vratim na priču. Najveći problem ovde je svakako nedostatak nekih ozbiljnih kulturnih sadržaja, pa kad ostane i malo slobodnog vremena, dešava se nešto što smatram oporažavajućim – odavanje alkoholizmu i prostituciji.

Žene su podjednako podložne alkoholu, ali iz drugačijih razloga nego muškarci. To su žene koje ovde preko noći postaju “Madam”, što će reći da žive u ogromnim kućama, imaju poslugu i mogu da se iživljavaju, ali jedino što nemaju to je društvo i normalan život. Situacija je potpuno apsurdna jer ove žene imaju sve, čak neke dobijaju pozamašan džeparac od strane firmi u kojima im muževi rade, ali taj novac uglavnom nemaju gde da potroše, bar ne kvalitetno…

Pre nekoliko meseci smo ovde u Akri dobili pravi pravcati i sasvim moderan bioskop. Međutim ulaznica je oko desetak dolara, tako da u sali u koju stane stotinak gledalaca, film odgleda svega četiri ili pet onih koji to mogu da plate. Ako je prosečna dnevna zarada u Gani desetak dolara, onda bi ekvivalent bioskopske karte u Severnoj Americi bio oko 150 ili 200 dolara, što znači da biste film gledali sa nekim bogatijim svetom. Svaki put kad uđem u biokop zapitam se da li je tu možda neki ministar ili članovi njegove porodice…

Ali bez obzira ko je tu, neko diktira nabavku komedija i totalnog holivudskog smeća, malo ozbiljniji filmovi teško da u ovom našem bioskopu mogu da se nađu. O pozorištu da ne govorimo, koncertima, izložbama - možda jednom godišnje ako je u organizaciji neke od ovdašnjih jačih ambasada.

(/slika2)Najinteresantnije mi je bilo kad sam od maserke (Tajlanđanke) da postoji tajlandski restoran u Akri koji se zove „Tropikana“ a čiji su vlasnici Srbi. Učinilo mi se kao geografska greška, ali iz dosade sam ipak otišla i zaista – divno mesto, uživo džez petkom i subotom, tajlandski meni ali isto i gril i srpska krompir salata koju sam morala da probam da se uverim. Za šankom naša lica, a kažu da nas ovde ima oko pedesetak.

Druženja sa lokalnim svetom nisu tako česta, najverovatnije zbog razlike u iskustvima i poimanjima. Kada smo pre nekoliko meseci imali ozbiljan štrajk u jednom od većih rudnika, niko od lokalnih menadžera nije uspeo da taj haos zaustavi iz jednog jedinog razloga – neko je razbio jaje i bacio kletvu na svakog ko se vrati u halu!! Ova kletva je toliko ozbiljno shvaćena da čak i menadžeri koje smatram inteligentnim i obrazovanim, nisu želeli da se u to upliću. Pošto meni nije dozvoljeno da kletvu preuzmem na sebe, učinio je to kolega Englez a on je i dan danas živ i zdrav a i ide mu bolje nego pre te kletve.

Jedan kolega iz Malija za koga sam mislila da je izuzetno zanimljiv, u muzeju mi je pokazao „kontraceptivni pojas“, tj. nisku sitnih perli koje žene nose kada ne žele da ostanu u drugom stanju. Kada sam se nehotično nasmejala, primetila sam da se on malo uvredio, te se ispostavilo da stvarno veruje u taj magični pojas.

Sličnu vrstu iznenađenja mi je priredio i kolega iz Kenije koji je možda i najpronicljiviji čovek koga sam za ovo vreme srela. U nekoj debati oko malaričnih komaraca (da, TO su naše teme za debate…) rekao mi je da takav komarac ne ostavlja trag, te ako te svrbi posle ujeda znači nema malarije. Ovo naravno psihološki dobro deluje u kišnoj sezoni – čak sam poželela da je tako jer su me komarci pre neko veče baš dobro izujedali.

A opet neko ko mi je gotovo bio porodični prijatelj pre nego što sam došla u Ganu, silno se uvredio što sam uopšte pitala o malariji jer po njemu, malarije uopšte nema i sve priče o malariji su „svetska zavera protiv siromašnih afričkih zemalja koje se takvim pričama dodatno drže u izolaciji“…

Meni ostaje samo da sačekam nedelju dana i vidim da li sam imala bliski sustret sa malarijom ili ne. A do tada, pozdrav iz Gane.