Lisabon pred ciljem

BILA JE TO NAJVAŽNIJA OVOGODIŠNjA POLITIČKA ODLUKA U EVROPI. Lideri EU, na samitu u Briselu, uklonili su i poslednje prepreke za održavanje novog, drugog po redu, referenduma u Irskoj na kojem će se tamošnji birači izjasniti o Lisabonskom sporazumu. Ukoliko većina Iraca, ovoga puta, bude glasala za prihvatanje sporazuma ovaj paket reformi mogao bi da stupi na snagu već do kraja godine.

Približavanje Lisabonu cilju usledilo je posle postizanja ozbiljnog kompromisa između Irske i ostatka EU. Dablin je izborio nekoliko značajnih ustupaka – pravo da zadrži vojnu neutralnost, kreira sopstvenu poresku politiku, sačuva zakon o zabrani abortusa i osigura mesto komesara u Evropskoj komisiji. Sa ovim ustupcima, procenjuje se, vlada u Dablinu sada može da mirno raspiše novi referendum o prihvatanju Lisabonskog sporazuma i još mirnije dočeka rezultate glasanja: poraz irskih evroskeptika biće neminovan.

Ukoliko sve bude teklo po najidealnijem planu Irci bi izašli na referendum početkom okotobra. Već 1. novembra Lisabonski sporazum mogao bi da stupi na snagu donoseći zanimljive promene u izgledu i funkcionisanju Evropske unije. Tri su najinteresantnije: EU dobija predsednika i šefa diplomatije a Evropski parlament biće „mršaviji”, s nešto manje poslanika.

Ostvarivanje ovakvog scenarija bila bi velika pobeda zagovornika ujedinjene Evrope. Pre pet godina, naime, šefovi država i vlada članica EU, prihvatili su u Rimu evropski ustav, dokument koji je predviđao temeljitu reformu Unije a time i stvarao uslove za prijem novih država u njenu „porodicu”. Rimski sporazum je, međutim, neslavno propao na dva referenduma u Francuskoj i Holandiji. Nastupilo je političko zatišje koje su pristalice evropskih intergracija iskoristili za pregrupisavanje posle čega je usledio još jedan pokušaj reforme EU – Lisabonski sporazum. Ponovo se, međutim, isprečio referenduma, ovoga puta u Irskoj gde su evroskeptici odneli ubedljivu pobedu.

Prvobitno je bilo predviđeno da Lisabonski sporazum stupi na snagu krajem 2008. ali je, posle irskog „ne”, u junu prošl godine, taj plan pao u vodu. Sada je situacija drugačija, očekuje se da Lisabonski sporazum, iz drugog pokušaja, preskoči irski zid i posle toga zaista postane neka vrsta malog ustava EU. Sa zakašnjenjem od godinu dana što je, za evropske prilike, sasvim prihvatljiv rezultat.

NEKAKO U SENCI LISABONSKOG SPORAZUMA na samitu u Briselu lideri EU su jednoglasno prihvatili da Žoze Manuel Barozo i u narednih pet godina ostane na čelu Evropske komisije. Ovaj konzervativni političar iz Portugala time je prošao prvu polovinu puta, ostaje još da se o njegovoj kandidaturi izjasni Evropski parlament.

Na samitu u Briselu Barozo je izložio svoj politički program koji je, kako je Portugalac preneo novinarima, ubedio evropske lidere da je „Evropi potrebno više a ne manje Evrope”. I za taj program dobio je podršku čak i predsednika i premijera drugih političkih boja. Prema nezvaničnim vestima iz Brisela glavni Barozov politički oslonac u borbi za drugi mandat bio je dvojac Sarkozi-Merkel. Posebno se nemačka kancelarka zalagala za što brži izbor Baroza, gotovo po skraćenom postupku. Markelova insistira da se izbor predsednika Evropske komisije u Evropskom parlamentu odradi već na njegovoj konstitutivnoj sednici, 14. jula.

Ovoj žurbi Merkelove prvi su se suprotstavili nemački socijaldemokrati. Oni najavljuju da će organizovati otpor levičarskih poslanika u Evropskom parlamentu i da Baroza neće biti izabran po skraćenom postupku. Nemačka SPD ide i korak i dalje, tvrdi da konzervativac Barozo neće dobiti i drugi mandat.

Ova politička prepucavanja imaju, naravno, isključivo lokalnu političku pozadinu. Merkelova i SPD jednostavno ne propuštaju priliku da i izbor predsednika Evropske komisije iskoriste u svom odlučujućem političkom obračunu uoči septembarskih parlamentarnih izbora u Nemačkoj. A odnos snaga u Evropskom parlamentu je takav da bi Žoze Manuel Barozo već mogao da slavi drugi mandat.

POSLEIZBORNI DOGAĐAJI U IRANU, prepucavanja oko pobednika u glasanju za novog predsednika koji su prerasli u masovne proteste i nasilje mogu da se posmatraju kroz različite „naočari” a jedan od najzanimljivijih pogleda je onaj koji prati ponašanje SAD. Kao što je poznato Vašington i Teheran su već decenijama na ratnoj nozi a Iran je, nema sumnje, jedan od najvećih problema u spoljnoj politici SAD.

Novi američki predsednik Barak Obama je u svojoj predizbornoj kampanji obećavao da će preispitati odnose sa Iranom, da će pokušati da ih vrati na normalan kolosek. Upravo u tom stilu bile su prve reakcije novog američkog lidera na dramatične vesti iz Teherana: uzdržane i odmerene. Među Obaminim savetnicima prevladala je, očigledno, procena da bi bilo kakva američka podrška opozicionom lideru Hoseinu Musaviju upravo njemu nanela najveću štetu.

Posle govora iranskog verskog vođe, ajatolaha, Alija Hamneija koji je „proglasio” definitivnu pobedu Mahmuda Ahmadinežada na predsedničkim izborima usledila je tek delimična promena američkog stava. Oba doma američkog Kongresa usvojila su oštre rezolucije u kojima osuđuju iranske vlasti zbog upotrebe sile i gušenje demokratskih sloboda. Obama je opet bio umereniji, ponovo je izrazio zabrinutost zbog nasilja pozivajući iranske vlasti da „slušaju glas naroda”. Sve u svemu utisak je da SAD čekaju na rasplet u Teheranu prepuštajući Evropskoj uniji vodeće mesto u „horu” ’podrške iranskoj opoziciji.