Dugo putovanje u Afriku

Moj prvi susret sa Afrikom desio se pre izvesnog vremena - to je bila ljubav na prvi pogled. Živim u Švedskoj, a moje interesovanje za umetnost, navelo me je da pod stare dane počnem da studiram istoriju umetnosti. Posle nekog vremena u okviru svojih magistarskih studija dobih stipendiju da provedem 6 meseci na velikom univerzitetu u Južnoj Africi, i da na licu mesta upoznam afričku umetnost. Tako sam drugi put u životu, posle 35 godina, ponovo postao "exchange student".

Spakovah se ja tako i jednog jutra po mraku, i temperaturi od minus 21 stepena, ostavih Stokholm okovan snegom i ledom, i krenuh put Afrike.

Leteo sam preko Londona i isplanirao putovanje tako, da imam čitav dan na raspolaganju pre nastavka leta za Afriku. Prvo sam posetio Nacionalnu Galeriju, jedan od dva najvažnija svetska muzeja. Posle sam otišao u Britanski muzej da pogledam afričku umetnost, i da se tako pripremim za kulturni šok koji me, kao i svakog evropljanina koji ide po prvi put u Afriku, tamo čeka. I tu sam dobro prošao. Dotakla je i mene mistična i strasna dinamika kojom zrači umetnost crne Afrike. Posle sam se osećao sjajno, kao Pikaso pre 100 godina, kad je prvi put video afričke skulpture u Etnografskom muzeju u Parizu.

Napustio sam Britanski muzej sa uverenjem da su Englezi daleko najveći maheri na čitavoj planeti, kad su uspeli toliko neprocenjivo blago iz raznih civilizacija da dovuku u London, kako bi ga - kako oni kažu „sačuvali za buduća pokolenja“. I to sve o svom trošku, a na korist celoga sveta.

E stvarno, ima li većeg altruizma od tog.

Već je bilo kasno popodne, a neka sitna londonska kišica dosadno rominja, te ja svratih u obližnji pab na stout i fish and chips. Da vam pravo kažem, volim uzavrelu atmosferu engleskog paba, tu čoveku nikad nije dosadno. Toga nema u Skandinaviji; tamo i u krčmi vlada neki red i mir, sačuvaj me Bože, što i nije baš za pohvalu (mislim se ja). Pošto sam se dobro okrepio pred put, ukrcah se na noćni let za Johanesburg. Avion, veliki Boing-747, prepun putnika iz celog sveta. Kao da svi putevi vode u Afriku.

Čas posla preletesmo Evropu i Sredozemlje, pa se uhvatismo u koštac sa afričkim prostransvom. Letimo tako preko Afrike celu bogovetnu noć, a putovanju nikad kraja. Tek ujutru uspesmo da savladamo gromadu crnog kontinenta i dokopasmo se Johanesburga.

I tada iznenada niotkuda dotrča jedan mali crno-beli pas. Simpatičan je, ali i dosadan. Vrlo je živ i vrzma se tamo-vamo među umornim putnicima, koji čekaju svoje stvari.

Mislim se ja: "Čije li je ovo kuče i što ga gazda ne drži na uzici, već nam se ovako mota oko nogu".

Utom se ispred mene stvori uniformisana mlada crna žena.
"Da li je ova torba vaša?", pita ona mene, i upre svoj prst u moju torbu.

”Da”, kažem ja.

"Molim otvorite za carinsku kontrolu", kaže ona.

Ja časkom otvorim, ona brknu rukom, pa pita: "Šta je ovo"?

Ja gledam i setim se: spakovao sam 1 kg mog omiljenog švedskog kačkavalja, sve lepo vakumirano, da kad stignem zamezim sa mojim novim drugovima studentima.

"Zabranjen je unos hrane u Južnu Afriku"- kaže crna lepotica i već navlači bele rukavice, uzima sa dva prsta moj komad sira, i baca ga u obližnju korpu za otpatke.

”OK”, kažem ja kulturno.

Ona i pas odoše dalje, a ja čekam ostatak prtljaga - veliki ruksak. Vrag je sad odneo šalu, mislim se ja, jer sam tu spakovao još jedan i švedski specijalitet - dimljenog lososa, poveće parče od oko 1,5 kg, isto tako vakumirano, da se počastim sa društvom uz neko dobro južnoafričko vino (uopšte, da li postopji neko južnoafričko vino a da nije dobro?).

Taman sam se ponadao da je opasnost prošla, skidam sa trake ruksak i lososa u njemu, ali avaj u trenu eto psića opet, ide levo-desno oko stvari, njuška i veselo mase repićem, i kao da mi kaže: ”Momče, mi kanda nismo još završili sa tobom”.

E mislim se ja, kakav nos ima ovaj mali, da namiriše ribu i kroz vakuum.

Tu je već i njegova pratilja. Gleda mene, pa moju torbu .... i potera psića dalje govoreći mu kako je glup, kad je već zaboravio da je taj prtljag već pregledan.

Odoše dalje a ja samo gledam i ne verujem. A kuče odlazeći, osvrće se, pogledava u mom pravcu, i kao da mi kaže: ”Ponovo sam te otkrio, ali ovoga puta te častim - and welcome to Africa”!

I onda nek mi neko kaže da je čovek pametniji od psa.

Posle tog neočekivano srećnog raspleta, ukrcah se sa još desetak putnika u mali avion - dvomotorac sa elipsom i posle još nekoliko časova u vazduhu, stigoh do grada Pietermaritzburga, krajnje tačke svog putovanja, nekih 70 km od Durbana i Indijskog okeana.

Tu sam po prvi put osetio kako žeže afričko sunce, iako je temperatura bila „samo“ oko 38 stepeni. Malo mi se vrtelo u glavi od umora i svih tih promena, ali nije ni čudo, mudrujem ja, posle preleta zemljine kugle sa kraja na kraj. Ipak za utehu, i pored sve razdaljine, nalazim se u istoj vremenskoj zoni sa Evropom, jer sam leteo samo sa severa na jug, a ne na istok ili zapad (da ne računamo skretanje za London), tako da ne moram još i da menjam vreme na satu.

Sačekuje me čovek iz welcome servisa i predaje mi ključeve od sobe i karticu za ulazak u kampus, moju bazu u sledećih 6 meseci.

Laknulo mi je kada se konačno dokopah svoje afričke kuće.