Susret u minhenskoj pivnici

ANGELA MERKEL I DMITRIJ MEDVEDEV SU SE ODLUČILI ZA – PIVO. Fotografija na kojoj je dvoje državnika ovekovečeno sa čašama u rukama i u prijateljskom ćaskanju, osvanula je u većini evropskih listova. Razgovori koje su u petak u Minhenu vodili nemačka kancelarka i ruski predsednik bili su ipak za nijansu ozbiljniji.

Kako su preneli mediji, ovaj susret održan po 11. put u okviru, takozvanog, „peterburškog dijaloga” Berlina i Moskve, okupio je sa obe strane po 140 učesnika. Merkelovu je, naravno, kopkalo kakva će biti sudbina „Opela”, uglednog nemačkog proizvođača automobila koji je nedavno pazarila ruska „Sberbanka”. Medvedeva je interesovalo da li Nemačka ostaje privržena izgradnji „Severnog toka”, sistema cevovoda kojim bi ruski gas na zapad starog kontinenta trebalo da stiže dnom Baltičkog mora, od pumpne stanice Viborg u Rusiji, do nemačkog Graifsvelda. Kapacitet cevovoda planiran je na 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje, što bi trebalo da zadovolji potrebe oko 25 miliona domaćinstava. Kako izgleda, ni po jednom od ova dva pitanja nije bilo razmimoilaženja, uostalom, kao ni po drugima koja se dotiču energetike, saobraćaja, finansija... Trgovinska razmena između dve zemlje prošle godine je dostigla rekordnih 68,25 milijardi evra. Takvi poslovi se retko dovode u sumnju.

Izvesna nelagoda pojavila se tek kada je u Minhen stigla vest da je u Čečeniji ubijena Natalija Estemirova, borac za ljudska prava. Iako su ovaj zločin osudili svi učesnici nemačko-ruskog mini samita, novinari nisu propustili priliku da „prečešljaju” Medvedeva po pitanju ugroženosti protivnika politike Kremlja, a posebno uloge čečenskog predsednika Ramzana Kadirova u tragediji Estemirove. Ruski predsednik, međutim, nije poklekao. Optužbe na račun Kadirova nazvao je „primitivnim”, i „običnom provokacijom”, sračunatom na dezavuisanje ruske strane pred važne razgovore u Nemačkoj.

BARAK OBAMA ISPRAVLjA „KRIVE DRINE” BUŠOVE ERE. Naime, ispostavilo se da prvom crnom američkom predsedniku nije bilo dovoljno „resetovanje” odnosa samo u međunarodnoj areni. Po svoj prilici slično mu predstoji i na unutrašnjem planu, sa sopstvenim narodom. A posebno sa onima koji su taj narod vodili. Pojedini članovi njegove Demokratske stranke zdušno pozdravljaju najavljeni „pogled u budućnost”, ali ne kriju želju da se malo krene i u prošlost, i detaljno sagleda šta je sve tokom svog osmogodišnjeg predsednikovanja zabrljao nesrećni Džordž Buš Mlađi.

Kako je javio dopisnik „Politike” iz Vašingtona, od Obame se traži da otvori četiri istrage: o ponašanju bivšeg potpredsednika Ričarda Dika Čejnija i njegovim mahinacijama sa tajnim aktivnostima CIA, potom o masakru nad avganistanskim ratnim zarobljenicima u novembru 2001, o nezakonitoj torturi kojoj su „u globalnom ratu protiv terorizma” bili podvrgnuti zarobljenici, posebno oni zatočeni u vojnoj bazi Gvantanamo na Kubi i, na kraju, zašto su bez sudske dozvole prisluškivani telefoni hiljada Amerikanaca čija delatnost ni na koji način nije navodila na sumnju da bi mogla potpadati pod – „terorističku”.

Gledajući iz Balkanske perspektive, u svemu pomenutom sasvim je dovoljno prostora za rad sudova za ratne zločine i sličnih institucija. Da li će Amerikanci imati snage sami sebe da preispitaju, ostaje tek da se vidi. Ipak, vredi pomenuti konstataciju poslednjeg sovjetskog predsednika i tvorca, takozvane, „perestrojke” Mihaila Gorbačova, da je Amerika odavno propustila šansu da i sama prođe kroz sličan proces pročišćenja.

Barak Obama sigurno ne liči na čoveka koji će bežati od odgovornosti i „pod tepih” gurnuti tako teške optužbe. Ali one dolaze u teškim vremenima po Amerikance i ugled njihove države u svetu. Konstrukcija liberalne ekonomije srušila se preko noći kao kula od karata. Čak i kada stvari ponovo dođu na svoje mesto SAD više neće biti ona zemlja koja je do skoro vladala svetom. Jer taj svet ne samo da je izgubio poverenje u američki „način života” nego je spoznao i gorku istinu da su u zajedničkoj nevolji rešenja, ipak, individualna, a solidarnost prilično klimava uteha. Ulazak u veliku igru dosadašnjih „igrača sa klupe”, pre svega Brazila, Rusije, Indije i Kine, na tas američkih problema dodao je samo nove utege.

Teško je i pretpostaviti da trenutno u Americi ima mnogo onih koji bi se menjali sa Obamom, pa makar živeli i u najpoznatijoj kući na svetu.

KANADA JE UVELA VIZE ZA GRAĐANE ČEŠKE REPUBLIKE. Kako je navedeno u odluci vlade u Otavi, ovo je učinjeno zbog Roma koji masovno traže azil u zemlji na severu američkog kontinenta. Prema zvaničnim podacima, na listi čekanja trenutno je upisano 1755 pripadnika romskog naroda.

Nije neobično da se određene grupacije pa čak i veći delovi etničkih manjina sele tamo gde misle da će im biti bolje. Kanada u tom smislu važi za prilično gostoljubiv kraj. Ipak, poznavajući narav Roma, teško je pretpostaviti da ih srce vuče baš u hladne krajeve zemlje sekvoja. Biće ipak da je u pitanju nešto drugo.

A to drugo je – odnos češke države prema narodu „lutalica, džambasa i istinskih muzičkih genija”, kako ih je nazvao jedan naš umetnik. Romi iz Češke tvrde da su svakodnevno izloženi diskriminaciji i rasističkim napadima. U tome ima dosta istine. Već duže vreme se, naime, o položaju čeških Roma šire ne baš prijatne priče. Ne retko su bili meta fizičkih napada militantnih grupa mladih, a u pojedina selima im je čak bio zabranjen i boravak.

Ukratko, od dobrote se ne beži. Česi bi morali da se okanu „miteleuropskih” manira i prihvate Rome sa svim njihovim vrlinama i manama, isto onako kako ih prihvataju u većini država Evropske Unije, pa i ovde u Srbiji.