Žene za žene

Mnoga će žena prigovoriti dominantnoj slici svog pola koju forsiraju masovni mediji, naročito preko reklamnih blokova, emisija o modi, muzičkih video-spotova, izveštaja sa „fensi” okupljanja, prenosa estradnih priredbi... Tačno je da se obrazovane, sposobne, uspešne žene kao eksperti sve češće pojavljuju u ozbiljnim programima opšteg tipa, od informativnih do kulturnih. Ali je činjenica i to da ih većina zabavnih i emisija „lakšeg sadržaja” najčešće stavlja u kontekst razgovora o izgledu, odevanju, doterivanju, zavođenju i sličnim temama – pa i o zdravlju ukoliko je ono u funkciji lepote.

Upravo je jedna lepa žena, Katarina Rebrača, upotrebila televiziju da bi se o zdravlju govorilo u funkciji očuvanja golog života. Njena kampanja za rano otkrivanje raka dojke kao da je probila led. Trenutno se vodi velika medijska akcija za otkrivanje i lečenje raka grlića materice. Opet su na scenu stupile javnosti dobro poznate mlade žene da obaveste, upozore i ohrabre, da podstaknu na onu istinsku, suštinsku brigu žena o svom telu.

U medijskom prostoru ovom kampanjom stvara se atmosfera međuženske solidarnosti, a kao reakcija širi odnos poverenja i iskrenosti u govoru o intimnim iskustvima. Čini se to zarad pomoći drugima, sopstveni slučaj stavlja se u službu pozitivnih primera. U ovom važnom poslu žene s televizije učestvuju kao nezamenljivi inicijatori. Najnoviji, prošlonedeljni prilog bila je emisija „Slatka moja” Slađane Slavković na TV Avala.

Ženska inicijativa bila je presudna i za poduhvat Televizije B92. Dokumentarni film „Novo je da sam bila zlostavljana” (scenario Nadežda Milenković, režija Milutin Petrović) po smislu svog nastanka mogao bi pozajmiti moto gorepominjane kampanje koji glasi: „Reci svima koje voliš”. Priznavanje traume izazvane incestom i seksualnim nasiljem u detinjstvu, isto kao i suočavanje s organskom bolešću, preduslov je za ozdravljenje, ali i šansa za pomoć osobama slične sudbine. Kad se probije zid ćutanja, dolazi do ličnog olakšanja, a usledi i opštija korist od nagrizanja predrasuda i tabua.

Primenjeni način, kombinacija dokumentarnog i igranog u kojoj se glumcima poverava tumačenje ispovesti stvarnih ličnosti, nije po sebi originalan. U ovoj prilici uzbudljivost je doneo uvid u postupak kojim su studentkinje glume, uz pomoć svoje profesorke Mirjane Karanović i aktivistkinja Incest trauma centra, savlađivale dobijeni zadatak, u to kako su nastojale da se užive, da razumeju i prikažu opisane događaje i osećanja. Dramatičnost sadržaja svake od priča pokretala je mnogo emocija, ali je vrhunac dirljivosti bio trenutak kada su se studentkinje prvi put suočile sa svojim junakinjama – kada su videle autentičan video-zapis njihovih iskaza.

Potonji njihov susret uživo, dok su jedne sedele na sceni a druge u gledalištu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, bio je ona zajednička završnica kojom su, svaka sa svoje strane pozorišne rampe, zajedno krenule da ruše rampu zabluda, zavaravanja, straha, licemerja kojima se održava tajno i nevidljivo nasilje u porodici.