Жене за жене

Многа ће жена приговорити доминантној слици свог пола коју форсирају масовни медији, нарочито преко рекламних блокова, емисија о моди, музичких видео-спотова, извештаја са „фенси” окупљања, преноса естрадних приредби... Тачно је да се образоване, способне, успешне жене као експерти све чешће појављују у озбиљним програмима општег типа, од информативних до културних. Али је чињеница и то да их већина забавних и емисија „лакшег садржаја” најчешће ставља у контекст разговора о изгледу, одевању, дотеривању, завођењу и сличним темама – па и о здрављу уколико је оно у функцији лепоте.

Управо је једна лепа жена, Катарина Ребрача, употребила телевизију да би се о здрављу говорило у функцији очувања голог живота. Њена кампања за рано откривање рака дојке као да је пробила лед. Тренутно се води велика медијска акција за откривање и лечење рака грлића материце. Опет су на сцену ступиле јавности добро познате младе жене да обавесте, упозоре и охрабре, да подстакну на ону истинску, суштинску бригу жена о свом телу.

У медијском простору овом кампањом ствара се атмосфера међуженске солидарности, а као реакција шири однос поверења и искрености у говору о интимним искуствима. Чини се то зарад помоћи другима, сопствени случај ставља се у службу позитивних примера. У овом важном послу жене с телевизије учествују као незаменљиви иницијатори. Најновији, прошлонедељни прилог била је емисија „Слатка моја” Слађане Славковић на ТВ Авала.

Женска иницијатива била је пресудна и за подухват Телевизије Б92. Документарни филм „Ново је да сам била злостављана” (сценарио Надежда Миленковић, режија Милутин Петровић) по смислу свог настанка могао би позајмити мото горепомињане кампање који гласи: „Реци свима које волиш”. Признавање трауме изазване инцестом и сексуалним насиљем у детињству, исто као и суочавање с органском болешћу, предуслов је за оздрављење, али и шанса за помоћ особама сличне судбине. Кад се пробије зид ћутања, долази до личног олакшања, а уследи и општија корист од нагризања предрасуда и табуа.

Примењени начин, комбинација документарног и играног у којој се глумцима поверава тумачење исповести стварних личности, није по себи оригиналан. У овој прилици узбудљивост је донео увид у поступак којим су студенткиње глуме, уз помоћ своје професорке Мирјане Карановић и активисткиња Инцест траума центра, савлађивале добијени задатак, у то како су настојале да се уживе, да разумеју и прикажу описане догађаје и осећања. Драматичност садржаја сваке од прича покретала је много емоција, али је врхунац дирљивости био тренутак када су се студенткиње први пут суочиле са својим јунакињама – када су виделе аутентичан видео-запис њихових исказа.

Потоњи њихов сусрет уживо, док су једне седеле на сцени а друге у гледалишту Југословенског драмског позоришта, био је она заједничка завршница којом су, свака са своје стране позоришне рампе, заједно кренуле да руше рампу заблуда, заваравања, страха, лицемерја којима се одржава тајно и невидљиво насиље у породици.