Večito pitanje

Put u Srbiju je dobra prilika da se prijatelji i rodbina impresioniraju novom garderobom i novostečenim stilom života. Uz brdo potrošenih para, naravno.

Međutim, posle četiri nedelje provedene u rodnom gradu, jedini uspeh koji sam ja postigao je saznanje da bi pojedinim iseljenicima trebalo zabraniti putovanje u oba pravca - Ili u jednom pravcu (natrag), ili ništa.

Moje dileme su se produbile, pitanja postala veća a odgovora i dalje nama.

Sa druge strane, supruga Nina nema taj problem. Ona je odlučila – “još tri godine i onda se selimo natrag”!

A mlađa ćerka Sandra se po povratku neprestano žali drugaricama da nije dobila dobar ten (u Srbiji je sada leto a u Australiji zima). Razlog tome – mama je stalno pila kafu sa sestrom u bašti ispod suncobrana pa nismo stigli da idemo na plažu.

Ovaj tekst bi ovde možda mogao da se završi – tema je obrađena. Nema tu šta da se doda niti oduzme. Postoje tri pogleda (Ninin, Sandrin i moj) i svi su već navedeni.

Međutim, profesionalna deformacija analitičara me tera da nastavim. Ta tri pogleda su:

Prilagođeni: Lepo im je u inostranstvu. Vole da odu na odmor u Srbiju i tada se lepo provedu.

Emotivci: Ne vole inostranstvo. Kada odu na odmor u Srbiju sve im je toliko lepo da ne žele da se vrate natrag u “zatvor”.

Realisti: Nikada ne bi otišli u inostranstvo da je ekonomska situacija u zemlji bila dobra. Nedostaju im rođaci, prijatelji i zavičaj, ali to prihvataju kao cenu koju plaćaju za bolji život u inostranstvu.

Evo nekih zapažanja sa putovanja koja idu u prilog “mom” stavu:

Šta mami?
Doterani i opušteni ljudi
Pitoma priroda, koja još nije uništena industrijom
Ljuta papričica koja nije “plastična”
Meso koje ostaje mekano čak i kada domaćica pogreši recept
Supa žute boje
Vino koje miriše na prolećno cveće
Kafa i pljeskavica za po jedan evro (u unutrašnjosti)
Večera sa prijateljima za trideset evra
Taksi do centra grada za jedan evro (u unutrašnjosti)
Komšije koji vam neprestano govore da niste ostarili
Prodavačica na pijaci koja vam pokloni živo malo pile
Taksista koji 350 dinara zaokruži na 300 a vi insistirate na 400
Usvojeno “zapadno” ponašanje kod pojedinaca
Dnevnica od 10 evra (ovo je dobro samo za potencijalne poslodavce)
Plata od hiljadu evra (lekari, direktori…)
Novi stanovi (koji se grade uprkos recesiji)
Zamena kaldrme asfaltom (ponekad i pogrešno - na uštrb tradicije)

Šta smeta?
Slavine koje neprestano cure.
Kreveti u kojima već duže vremena ne može da se spava.
Vozač autobusa koji razgovara na dva mobilna dok prolazi kroz tunel (i usput puši)
Neprestani razgovori o novcu dok niko ništa ne radi da taj novac zaradi
Plaćanje svakakvih taksi u opštini (primer prijava boravka u inostranstvu)
Komšije koje vas zovu na kafu u trenutku kada taksi kreće na aerodrom
Ograničavanje iznošenja robe iz zemlje (nije greška - ograničavanje iznosenja a ne unošenja)
Nedostatak novca koji utiče na ponašanje ljudi
Neprestani razgovori o “komšijinim” problemima umesto svojim
Mnogobrojne napuštene fabričke hale

Šta je simpatično?
Taksi koji je star koliko i vaša baba
Fića u “odličnom” stanju
Trgovac koji na pijaci drži cenu 9.99 dinara
Rom koji se sa ulične tezge preselio u prodavnicu i sada “kuca” bar kodove

Šta je odvratno?
Penzija od 100 evra
Smeće tik uz prazne kontejnere

Greške koje treba izbegavati!
Nemojte reći koliko zarađujete i koliko kvadrata ima vaša nova kuća (ljudi se odmah promene)
Nemojte govoriti o tome kako je inostranstvo bogatije

Ovo su lična zapažanja vezana za mesta i ljude koje smo mi posetili - verovatno nepovoljna za generalizaciju (imajte to na umu kada pišete komentare).

I za kraj, kao svaki dobar analitičar (koliko je takvih?), tekst bi trebalo završiti zaključkom.

Na večito pitanje “Gde je bolje?” mudro je odgovoriti “Radi se o stvarima, koje ne mogu da se porede”. A samo pitanje “Gde je bolje?” treba staviti u istu kategoriju sa pitanjima: “Koja je boja bolja?” ili “Koja politička partija je najbolja” - pitanja koja su dobra za diskusiju ali bez konačnog odgovora.

A ako zaključak treba da bude sveden na jednu rečenicu, ona bi mogla da glasi:

Treba živeti tamo gde ste, jer dani se broje.

To najbolje vidite kada se sretnete sa starim komšijama – ako su još živi.