Вечито питање

Пут у Србију је добра прилика да се пријатељи и родбина импресионирају новом гардеробом и новостеченим стилом живота. Уз брдо потрошених пара, наравно.

Међутим, после четири недеље проведене у родном граду, једини успех који сам ја постигао је сазнање да би појединим исељеницима требало забранити путовање у оба правца - Или у једном правцу (натраг), или ништа.

Моје дилеме су се продубиле, питања постала већа а одговора и даље нама.

Са друге стране, супруга Нина нема тај проблем. Она је одлучила – “још три године и онда се селимо натраг”!

А млађа ћерка Сандра се по повратку непрестано жали другарицама да није добила добар тен (у Србији је сада лето а у Аустралији зима). Разлог томе – мама је стално пила кафу са сестром у башти испод сунцобрана па нисмо стигли да идемо на плажу.

Овај текст би овде можда могао да се заврши – тема је обрађена. Нема ту шта да се дода нити одузме. Постоје три погледа (Нинин, Сандрин и мој) и сви су већ наведени.

Међутим, професионална деформација аналитичара ме тера да наставим. Та три погледа су:

Прилагођени: Лепо им је у иностранству. Воле да оду на одмор у Србију и тада се лепо проведу.

Емотивци: Не воле иностранство. Када оду на одмор у Србију све им је толико лепо да не желе да се врате натраг у “затвор”.

Реалисти: Никада не би отишли у иностранство да је економска ситуација у земљи била добра. Недостају им рођаци, пријатељи и завичај, али то прихватају као цену коју плаћају за бољи живот у иностранству.

Ево неких запажања са путовања која иду у прилог “мом” ставу:

Шта мами?
Дотерани и опуштени људи
Питома природа, која још није уништена индустријом
Љута папричица која није “пластична”
Месо које остаје мекано чак и када домаћица погреши рецепт
Супа жуте боје
Вино које мирише на пролећно цвеће
Кафа и пљескавица за по један евро (у унутрашњости)
Вечера са пријатељима за тридесет евра
Такси до центра града за један евро (у унутрашњости)
Комшије који вам непрестано говоре да нисте остарили
Продавачица на пијаци која вам поклони живо мало пиле
Таксиста који 350 динара заокружи на 300 а ви инсистирате на 400
Усвојено “западно” понашање код појединаца
Дневница од 10 евра (ово је добро само за потенцијалне послодавце)
Плата од хиљаду евра (лекари, директори…)
Нови станови (који се граде упркос рецесији)
Замена калдрме асфалтом (понекад и погрешно - на уштрб традиције)

Шта смета?
Славине које непрестано цуре.
Кревети у којима већ дуже времена не може да се спава.
Возач аутобуса који разговара на два мобилна док пролази кроз тунел (и успут пуши)
Непрестани разговори о новцу док нико ништа не ради да тај новац заради
Плаћање свакаквих такси у општини (пример пријава боравка у иностранству)
Комшије које вас зову на кафу у тренутку када такси креће на аеродром
Ограничавање изношења робе из земље (није грешка - ограничавање износења а не уношења)
Недостатак новца који утиче на понашање људи
Непрестани разговори о “комшијиним” проблемима уместо својим
Многобројне напуштене фабричке хале

Шта је симпатично?
Такси који је стар колико и ваша баба
Фића у “одличном” стању
Трговац који на пијаци држи цену 9.99 динара
Ром који се са уличне тезге преселио у продавницу и сада “куца” бар кодове

Шта је одвратно?
Пензија од 100 евра
Смеће тик уз празне контејнере

Грешке које треба избегавати!
Немојте рећи колико зарађујете и колико квадрата има ваша нова кућа (људи се одмах промене)
Немојте говорити о томе како је иностранство богатије

Ово су лична запажања везана за места и људе које смо ми посетили - вероватно неповољна за генерализацију (имајте то на уму када пишете коментаре).

И за крај, као сваки добар аналитичар (колико је таквих?), текст би требало завршити закључком.

На вечито питање “Где је боље?” мудро је одговорити “Ради се о стварима, које не могу да се пореде”. А само питање “Где је боље?” треба ставити у исту категорију са питањима: “Која је боја боља?” или “Која политичка партија је најбоља” - питања која су добра за дискусију али без коначног одговора.

А ако закључак треба да буде сведен на једну реченицу, она би могла да гласи:

Треба живети тамо где сте, јер дани се броје.

То најбоље видите када се сретнете са старим комшијама – ако су још живи.