TO NAŠE KRATKO PAMĆENjE

Skoro me nijedan sportski uspeh nije tako obradovao kao zlato koje su vaterpolisti osvojili na svetskom prvenstvu u Italiji. Momci su prešli preko srče da bi sve nas još jednom podigli na noge, i za trenutak odvojili od brojnih briga i problema koji nas svakodnevno pritiskaju. Na tome sam im od srca zahvalan. Naježio sam se kao popino prase dok se dvoglavi orao ponosno njihao na jarbolu po tonovima „Bože pravde”. Tokom agonije šutiranja peteraca, bukvalno sam ušao u televizor, i uskočio u bazen da im pomognem. Ipak sam se suzdržao pošto je keva skoro kupila novu „plazmu”, a i kupanje u bazenu nakon pobede ostavljam našim političarima. Njima ionako treba jedno dobro dubinsko ribanje. Šalu na stranu, presrećan sam zbog ovog ogromnog uspeha. Svojevremeno je moj drugar Dača iz zezanja predložio da se jedan od albuma Beogradskog sindikata nazove „Vaterpolo, maline, Beogradski sindikat”, aludirajući na navodno sveto trojstvo uspeha u Srbiji. Budući da je Sindikat u ilegali i da još neko vreme neće izdati album, a de se maline prosipaju i gaze po pločnicima, ostalo je još samo vaterpolo da predstavlja ovaj trijumvirat.

Međutim pored toga što vraća kez na naša lica, ovo zlato vaterpolista je ujedno i prava paradigma našeg kratkog pamćenja i jasno obasjava tamnu stranu nacionalnog mentaliteta i karaktera. Nikako ne treba zaboraviti da je ove momke na svetsko prvenstvo ispratila samo jedna kamera i jedan novinar! Niko im nije poželeo uspeh na odlasku i naručio pesmu od trubača. Nije bilo ni Tadića da im baci kosku i izmaleriše pred put. Brzo su svi zaboravili sve pređašnje medalje i zasluge. Više, kao, nismo bili favoriti za prvo mesto, pa, kao, nije ni bitno šta će biti u Italiji. Sramota! Podsećanja radi, vaterpolo reprezentacija Srbije je prošle godine osvojila svetsku ligu, srebrnu medalju na evropskom prvenstvu i bronzanu medalju na Olimpijadi u Pekingu, a bili smo i treći u svetskoj ligi ove godine. Pa ako ovo nisu uspesi ja sam Dragan Marković Palma! Mi smo očigledno navučeni samo na zlato, pa smo u međuvremenu postali alhemičari. Sada se licemeri trpaju na slikanje i drže zdravice u Skupštini grada, ne bi li njihov uspeh pretvorili u sopstvenu političku promociju. Od tih i takvih i nisam ništa drugo očekivao, oni su odavno postali robovi svoje lihvarske profesije koja ih je načisto izopačila. Ono što me brine je šta je sa ovim narodom?! Zar je moguće da nam je svima pamćenje ko kod kokoške, pa da tako ’ladno zaboravljamo one koji su nam uvek donosili samo dobro, podjednako ko što drugima praštamo laži i zlodela? Izgleda da jeste, pošto svoju amneziju pokazujemo iz dana u dan u svim mogućim prilikama. Posle toga se setimo da dođemo pred skupštinu kao da se ništa nije desilo.

Možemo bez blama da kažemo da je naše kratko pamćenje determinanta našeg života u Srbiji, koji po mnogo čemu ne ispunjava skromna i realna očekivanja. Već godinama kao ovce blejeći idemo na klanje, na koje nas vode jedni te isti vukovi. Samo se ponekad vukovi ogrnu jagnjećom kožom ili se po potrebi maskiraju u ljude. Negde u podrumu skupštine, odmah ispod bifea, postoji neka kapsula u koju uđeš kao radikal sa zarđalom kašikom a izađeš kao evropejac sa maslinovom grančicom. Sasvim nov, drugi čovek, pun razumevanja, spreman na kompromis i koaliciju. Tog novog tebe svi prihvate i zaborave da je ikada postojao onaj drugi od pre dva dana. Sutra na izborima svi glasaju za tebe jer ti si sveža krv, a ovoj zemlji i te kako treba infuzija. Isto tako lik Zorana Đinđića lagano bledi iz sećanja i programa njegovih formalnih naslednika, ali se pred izbore uvek rado sete neke njegove metafore da je stave na bilborde. Čedisti zaboravljaju da su do juče urinirali po Zakonu o javnom informisanju, a nisu ni sa SPS-om u građanskom braku. Dinkić je negde zaturio eksperte, pa je pozvao talibane da mu pišu zakone. Dačić je zaboravio Miloševića ali nije zaboravio Slobu. Tadić bi zaboravio šta je juče jeo da nema Šapera da ga podseti. Samo su radikali sigurni ko smrt u pravom smislu reči. S druge strane, niko nije zaboravio kako se šanira od naroda. Samo je narod zaboravio ko mu je juče maznuo novčanik, pa će se i danas ponovo namestiti džeparošu na zicer. To ti je ko kad šibicari na istu foru rade ovcu na Zelenjaku, a ovaj ne odustaje do poslednjeg dinara. I uvek u zadnjem trenutku zaboravi gde se krije kuglica. Na kraju ga žena odvali kući od batina jer je proćerdao celu mesečnu platu.

Naravučenije – građani Srbije vežbajte malo svoje sive ćelije! Lako su svi zaboravili košarkaše pa su se prebacili na vaterpoliste. Potom su svi otpisali vaterpoliste i počeli da se pale na tenisere. Sada teniseri nisu više „in”, pa su opet aktuelni vaterpolisti. To je sistem po kome i glasamo i donosimo skoro sve životne odluke. Zato uvodimo kolektivnu terapiju: svi po dva šamara i kutiju „ginko bilobe” na dan. Preporučujem i društvenu igru „mastermajnd” u kojoj pogađate kombinaciju boja figurica koje postavi vaš protivnik. Ko i dalje ne može da zapamti, neka istetovira podsetnik na čelu. Još jednom hvala vaterpolistima što su osvojili zlato, ali i pokrenuli najveći eksperiment u Srbiji! Kad se izlečimo vidimo se svi ispred gradske skupštine. Ko bude imao najviše poena na testu memorije neće dobiti stan od države, ali će možda imati priliku da ga sam zaradi.

član grupe Beogradski sindikat