Žena svih vremena

U pravilniku o imenovanju ulica i trgova grada Beogradastoji da ulicu ili trg političar može da dobije posle deset godina od smrti, a umetnik i naučnik posle tri godine. To znači da jedno društvo smatra da se vrednost umetnika može daleko brže oceniti nego političara. Za nekog političara i decenija je malo, a mnogi umetnici mogli bi dobiti ulicu još za života. Mira Trailović, svakako, spada u takve ličnosti.

Mira Trailović je bila legenda davno pre svoje smrti, već nekoliko godina posle osnivanja Ateljea 212 i Bitefa. Hodala je ulicama grada Beograda i još ponekim evropskim prestonicama kao da su to ulice njenog imena.

Neki misle da se Mira Trailović pojavila u pravo vreme, kada je bila najpotrebnija. To je donekle tačno. Ona je bila potrebnija našoj sredini, nego ta sredina njoj. U vreme kad se Mira Trailović pojavila, našoj zemlji nije bio potreban samo nesvrstani pokret kao nova geopolitička stvarnost, već i kontinuitet evropske i srpske moderne, prekinut nacističkom okupacijom i pseudolevim totalitarizmom prvih godina posle Drugog svetskog rata. Zato nije nimalo slučajno da su u tesnom ofisu Mire Trailović Ateljea 212, u prizemlju „Borbine” biblioteke, pored mladih koji su organski mrzeli socijalistički realizam, bili rado primani kao gosti inspiratori obnove predratne srpske moderne, Dušan Matić, Oskar Davičo i Aleksandar Vučo, barjaktari nadrealizma, Beketova drama „Čekajući Godoa” bila je jeres za kojim je žudelo naprednije krilo Komunističke partije u glavnom gradu Jugoslavije. Mira Trailović je zaslužna što je imala hrabrosti da ovo zabranjeno voće antropološkog pesimizma prikaže već druge večeri novorođenog nestašnog derana naše nove pozorišne stvarnosti – Ateljea 212.

Posle Beketa, na malu pozornicu na Trgu Marksa i Engelsa hrupili su jatimice takvi „dekadenti” kao Jonesko, Adamov, Sonders, Sartr, Kami, sa svojim komadima najčešće prikazanim u režiji Mire Trailović.

Kulturni pejzaž Beograda se promenio preko noći. A zvezda te noći bila je Mira, impozantni izdanak građanske porodice. Pozivala je u Beograd lično Joneska, Žana-Luja Baroa, Sartra, Olbija. Oni su se divili toj rasnoj lepotici sa Balkana, jedva svesni da je pred njima u mačo sredini, u stvari, jedna naša netipična žena muške snage i volje.

Naravno da je novi emancipatorski korak, ponovo na inicijativu Mire Trailović, bilo osnivanje Bitefa sa kojim je Beograd ubrzo figurirao na mapi Evrope kao jedan od najvećih pozorišnih centara sveta. Njoj su bili zahvalni istočnoevropski jeretici što mogu u Beogradu da vide Living i „Dionisa 69”, dok su radoznalci sa Zapada, bez viza za Moskvu i Lenjingrad, na Bitefu videli prvi put jeretičku Taganku i mističnog gurua iz Vroclava Ježija Grotovskog. Mira Trailović je, osim toga, iako sama bez dece, umela sa isto majčinskom toplinom da, kao svoju decu, prima glumce iz celog sveta, kako iz susedne Mađarske i Bugarske tako iz dalekog Brazila i Afrike ispod polutara.

Mira Trailović je imala posebnu sposobnost da oko sebe okupi one koji bi joj mogli pružiti ne samo nova i šira znanja već i drugi senzibilitet. Namerno se okružila ličnostima koje su se razlikovale ne samo međusobno, nego i od nje, jer je, mudra kakva je bila, znala da je to jedino plodotvorno za Atelje 212. Bili su to pripadnici raznih generacija, raznih znanja i individualnosti, kao šti su Mihiz, Muci, Borka Pavićević i ja. U drugoj sredini bili bi to „rogovi u vreći”; pored Mire bio je to skladan, ozbiljan i vedar tim.

Kaoi predsednik pod čijom je vlašću najduže živela, slične svetske reputacije kao i on, znala je više jezika, istina bolje od njega, umela da svira klavir, takođe bolje od njega, i imala iste svetske manire i sličnu samouverenost. Bila je pravi odraz svog vremena, „nešto između” kao i njena zemlja, više levo nego desno, zagledana u Zapad, a sudbinski vezana za Istok, verna svojoj zemlji kao nešto prirodno i neosporno.

Pokušavam da je zamislim ponovo među nama, danas i ovde. Nije mi nimalo teško. Znam da bi teškoće koje je donosilo političko vreme shvatila kao izazov. I za tmaste godine pred 21. vek i za tranziciju, taj prelaz iz nesavršenog socijalizma u nesavršeni kapitalizam, imala bi adekvatan repertoar, i argumente za veće dotacije, i razlog da nas ostave na miru da radimo svoj posao, jer „mi to najbolje znamo”. Poznata je anegdota da je jednog uticajnog političara, od kojeg je zavisilo osnivanje Ateljea 212, obradovala idejom da želi da osnuje pozorište bez ansambla, administracije i dotacije. I, kada se dotični zaista zaradovao i prihvatio ideju, objasnila je da je za realizaciju te spasonosne ideje potrebno nekoliko desetina miliona dinara... I, šta mislite da li je manevar uspeo? Jeste. Eno ga u Svetogorskoj ulici 29 stoji i dela, bar u težnjama, taj uvek novi i voljeni Atelje 212.

Ali, da se vratimo Miri Trailović i zamislimo je u našim kriznim danima. Uveren sam da bi bila uspešna i u ovom vremenu, kakva je bila svake decenije svog aktivnog života. Jer, Mira Trailović je žena svih vremena.