Nemušti poljubac

Iz Srbije sam u Englesku otišla otprilike u ovo doba, oko njihovog Božića. Moj budući muž, Englez, vraća se kući posle godinu dana provedenih na radu u našoj zemlji, sa budućom mladom. Posle putešestvija vozom kroz bajkoliko belu kontinentalnu Evropu i brodom iz Kalea, dočekalo me je predbožićno okićeno ostrvo i ni jedan član engleske porodice. Zaustavili smo se kratko u Londonu i onda se uputili u Shoreham-by-Sea: uspavani gradić na istočnoj obali Engleske, dvadesetak kilometara udaljen od Brajtona. Male, uredne ulice sa baštama kao na razglednici, jedna pošta, banka i nekoliko prodavnica. I nigde žive duše.

"Gde su ljudi?" pitala sam samu sebe i svog budućeg. U svojim kućama. Kakvo pitanje?! U jednoj od tih kuća živeli su i njegovi roditelji. Pozvonili smo na vrata uredne kućice na sprat. Niko ne izlazi. Opet smo pozvonili. Opet ništa. Onda smo šeretski pokucali na prozor i malo zavirili unutra. Prazno. "Mama izgleda nije tu, ali ključ je sigurno ispod otirača kod ulaza iz bašte." Bio je u pravu. Ali tamo nije bio samo ključ, nego i ceduljica:

"Zdravo oboma. Ja sam na jogi. Vraćam se u 4.30. Sendviči su u frižideru. Mama."

Mama na jogi, sendviči u frižideru, a sin joj se vraća iz pečalbe sa budućom snajom. Welcome to England, Tatjana!

Kad se njegova mama vratila poljubila nas je oboje tihim, skoro neosetnim dodirom usana i pomilovala po obrazu, gornjom stranom ruke. Posle smo jeli svečarsku, englesku hranu. I ne samo tom prilikom nego i mnogo puta posle jeli smo kod nje savršene zlatno pečene curke, piliće, jagnjetinu, roza govedinu, ribu, šunku... sve uz najukusnije moguće soseve, dodatke, prelive i dezerte. Bili smo dobrodošli, ali ne svake nedelje, jer je ona živela veoma aktivno i po strogom rasporedu viđala svoje sinove i njihove porodice. Radovala sam se tim susretima. Bilo je u njima lakoće, jednostavnosti, bilo je mesta za sve. Ona je imala svoj raspored a mi smo imali prava na svoj.

Kad sam se u Engleskoj ustalila i zaposlila, jedan kolega je dobio sina i bila sam pozvana da vidim bebu. Kuće i zgrade u Brajtonu su nanizane u jednoličnim dugim redovima. Centrom grada dominira arhitektura u stilu Džordža Petog, što znači visoke gotske građevine od crvene cigle. Može se reći da te kuće izgledaju interesantno; lepim ih ne bih nazvala, jer odišu težinom i deluju turobno čak i u sunčanim danima. Gorepomenuti kolega živeo je sa porodicom u jednom takvom zdanju. Iznutra su te kuće loše renovirane, vlažne i pune vekovima nataloženih mirisa. I njihov stan je bio takav: vlažno hladan, do kostiju.

Beba je ležala na ćebencetu prostrtom po izgaženom tepihu, obučena samo u odelce. Tamo drže decu na podu jer su tu najsigurnija. Ja ništa nisam rekla, ali sam stalno navlačila neki pokrivač i džemperčić na dete. Majka je to primetila i mirno mi rekla: "Engleska je hladna zemlja. On se ovde rodio, najverovatnije će ovde i živeti i mora da se navikne na tu hladnoću, od prvog dana." Onda ga je poljubila, tihim, skoro neosetnim dodirom usana i pomilovala po obrazu gornjom stranom ruke.

Ja... ja i danas posle deset godina u Engleskoj i deset godina u Berlinu, gde sada živim, i dalje ljubim kao moja mama: onako da pukne, da se zacrveni. Ali, postoji i nemušti poljubac.