Немушти пољубац

Из Србије сам у Енглеску отишла отприлике у ово доба, око њиховог Божића. Мој будући муж, Енглез, враћа се кући после годину дана проведених на раду у нашој земљи, са будућом младом. После путешествија возом кроз бајколико белу континенталну Европу и бродом из Калеа, дочекало ме је предбожићно окићено острво и ни један члан енглеске породице. Зауставили смо се кратко у Лондону и онда се упутили у Shoreham-by-Sea: успавани градић на источној обали Енглеске, двадесетак километара удаљен од Брајтона. Мале, уредне улице са баштама као на разгледници, једна пошта, банка и неколико продавница. И нигде живе душе.

"Где су људи?" питала сам саму себе и свог будућег. У својим кућама. Какво питање?! У једној од тих кућа живели су и његови родитељи. Позвонили смо на врата уредне кућице на спрат. Нико не излази. Опет смо позвонили. Опет ништа. Онда смо шеретски покуцали на прозор и мало завирили унутра. Празно. "Мама изгледа није ту, али кључ је сигурно испод отирача код улаза из баште." Био је у праву. Али тамо није био само кључ, него и цедуљица:

"Здраво обома. Ја сам на јоги. Враћам се у 4.30. Сендвичи су у фрижидеру. Мама."

Мама на јоги, сендвичи у фрижидеру, а син јој се враћа из печалбе са будућом снајом. Welcome to England, Татјана!

Кад се његова мама вратила пољубила нас је обоје тихим, скоро неосетним додиром усана и помиловала по образу, горњом страном руке. После смо јели свечарску, енглеску храну. И не само том приликом него и много пута после јели смо код ње савршене златно печене цурке, пилиће, јагњетину, роза говедину, рибу, шунку... све уз најукусније могуће сосеве, додатке, преливе и дезерте. Били смо добродошли, али не сваке недеље, јер је она живела веома активно и по строгом распореду виђала своје синове и њихове породице. Радовала сам се тим сусретима. Било је у њима лакоће, једноставности, било је места за све. Она је имала свој распоред а ми смо имали права на свој.

Кад сам се у Енглеској усталила и запослила, један колега је добио сина и била сам позвана да видим бебу. Куће и зграде у Брајтону су нанизане у једноличним дугим редовима. Центром града доминира архитектура у стилу Џорџа Петог, што значи високе готске грађевине од црвене цигле. Може се рећи да те куће изгледају интересантно; лепим их не бих назвала, јер одишу тежином и делују туробно чак и у сунчаним данима. Горепоменути колега живео је са породицом у једном таквом здању. Изнутра су те куће лоше реновиране, влажне и пуне вековима наталожених мириса. И њихов стан је био такав: влажно хладан, до костију.

Беба је лежала на ћебенцету простртом по изгаженом тепиху, обучена само у оделце. Тамо држе децу на поду јер су ту најсигурнија. Ја ништа нисам рекла, али сам стално навлачила неки покривач и џемперчић на дете. Мајка је то приметила и мирно ми рекла: "Енглеска је хладна земља. Он се овде родио, највероватније ће овде и живети и мора да се навикне на ту хладноћу, од првог дана." Онда га је пољубила, тихим, скоро неосетним додиром усана и помиловала по образу горњом страном руке.

Ја... ја и данас после десет година у Енглеској и десет година у Берлину, где сада живим, и даље љубим као моја мама: онако да пукне, да се зацрвени. Али, постоји и немушти пољубац.