Живели

„Да ли би сте желели да пробате?” - питала сам учтиво на перфектном енглеском језику смешећи се фаустовски.

Згодан Непалац са порцуланско белим зубима, у униформи британске војске, са мноштвом ордења и наравно непалским ножем изнад опасача, са огромном сигурношћу је узео чашу, салутирао ми и војнички прецизно узвикнуо:

 „Живели” - на српском језику. 

Мој ђаволски смешак је нестао.

„Дај још” - изненађујуће брзо је испружио десну руку.

Окренула сам се около да проверим где сам - Рејчел је разговарала са својим тек стеченим мужем, Непалцем кога је довела из неког села на шест сати вожње од главног града.

Са десне стране видела сам Карен како нежно разговараса Џејмсом кога је упознала преко интернет агенцијеза посредовање. Тамо је била и Деби која је разговарала са Фран о најефикаснијем начину рециклаже пластике.

Рејчелин отац је држао књигу „Црно јагње и сиви соко” на енглеском језику коју сам му позајмила а коју је данас требало да ми врати.  

Значи све је у реду, ја сам дефинитвно у Енглеској, на Рејчелином венчању а ово испред мене је згодан Непалац који прича српски.

„Много је добра” - наставио је на српском и нагнуо и другу чашицу са вештином на којој би му позавидели и наши домаћи љубитељи лозоваче. Није трепнуо, није правио гримасе и уживао је.

„Да вам сипам мало у флашу па да имате код себе?” - питала сам гостопримиво као да је моја свадба.

„Да, молим вас. Одавно нисам пио ракију.” - наставио је Паша, непалски капетан у британској војсци, који је био стациониран у Босни. Са поносом ми је показао медаљу Уједињених нација која се пресијавала на јаком сунцу.

Ручак проводим мало даље од новостеченог пријатеља Непалца али га чујем како весело наздравља вичући „живели” на запрепашћње осталих гостију. 

Столови за ручак су мали и столице су још мање. Седимо у бившем свињском обору, на некадашњој фарми, где нас ниска таваница притиска и где светлост долази само кроз јаке лампе постављене испред нас. Нервозни смо, вруће нам је и немамо довољно алкохола у себи да се опустимо и заборавимо на не баш најбољу организацију.

Алкохол за време ручка није бесплатан а свој није дозвољено унети. Моја флаша ракије која се налази у дрвеној кутији са малим отвором изгледа као кућица за птице и вероватно је то био разлог што је завршила крај мојих ногу. Полако је извлачим из кутије и сипам у чашу за вино надајући се да нико није приметио моју илегалну радњу.

Нервозни мушкарац који се представио као Бен пита да ли може да добије шта год да пијем. Знам да је муслиман и нисам сигурна да ли зна да је алкохол у питању а опет толико се осећа да је и Анита, Американка удата за Ирца и која седи на крају стола, изразила жељу да проба бар један мали цуг, ако има. Док сипам Бенџамину ракију он ме љубазно пита одакле сам. Изговарам име своје земље тихо скоро постиђено а он ми одговара са подигнутом чашом и каже:  

„Живели „ - на српском. 

„Моја екс девојка је била од Србија” - наставио је са погрешним падежом али са предивним акцентом и враголасто се смешећи додао на Енглеском:

„Немој да кажеш мојој жени.”

Бен је из Измира, срећно ожењен са клинцем и у вечитој жељи да се врати кући, као и сви ми. Носталгичну конверзацију настављамо о недостатку добре кафе и пореклу речи џезва. У међувремену Анита, бивша стујардеса, а сада успешна директорка компаније која се бави увозом алкохола, пита  из ког дела Србије долазим док испија другу чашу ракије.

„ Ааааа...ми смо имала студента из Београда. Правио је предивну гибаницу. Да и он је доносио ракију...Ви тамо у Србији баш знате да уживате.„

У том тренутку прилази Рејчел са својим мужем да наздрави са чашом вина. Анита је нуди ракијом као да је њена и Рејчел, наравно не одбија. Охрабљена стављам флашу на сто тужна што сам оставила ону другу код куће.

Наздрављамо са једним гласним „ЖИВЕЛИ!!!"