Живот, а не „ситуација“

Многа мишљења, видим и читам, пролазе кроз ову рубрику . И позитивна и негативна. Неко је једва дочекао да се отараси Србије, други плачу сваке ноћи и сањају повратак "тамо далеко". И као што је логично, ствар је потпуно емотивна.

Ево шта ја мислим.

Прво... нико од ове "нове" емиграције није отишао својом слободном вољом, него га је сопствена држава (или недостатак исте у служби грађана) буквално отерала.

Друго... незадовољан је изгледа само онај ко је мислио да тамо на Западу паре расту на грани, и да је све као у холивудским филмовима, само устанеш ујутру, а милиончићи долара капљу.

Треће... онда следи бес, јер након сазнања да смо узалуд срушили Југославију, где је могло да се мало мање ради, лепо живи, а онда дошао и Анте Марковић да све то заслади са конвертибилним динаром, (а могло је и чланство у ЕУ 1994. само да се хтело), ми смо изабрали да се мало тучемо јер, можда, не знамо да радимо, како онај рече ономад...

Четврто... и ја сам отишао. Нисам хтео више нити да трпим нити да учествујем у том колективном лудилу које траје већ 20 година. Чувао сам здрав разум у Србији до 1996. после тога није више имало смисла трошити сопствени живот. Хтео сам да ако ништа друго макар испробам како је то живети у једној "нормалној", капиталистичкој земљи. Нисам желео преко ниједног океана, а како је једини страни језик који сам течно говорио био Енглески, запутио сам се у Лондон. И нисам погрешио.

Пето... када сам слетео први пут на Хитроу знајући да то више није туристички и да се нећу вратити за Београд после 10 дана, оставио сам за собом сва предубеђења, предрасуде, и погрешна и тачна схватања о Енглезима и рекао сам себи "почињеш од нуле, шта год створиш, добро је".

Шесто... то је био једини начин да се не западне у болесну носталгију (за нечим што више не постоји), јер кад год сам замишљао свој Београд, то је био Београд осамдесетих који је ишчезао или је уништен, а не Београд деведесетих из кога сам отишао. Исту носталгију сам осећао и док сам био "код куће" тих деведесетих година, што значи да то није носталгија за местом него за временом.

Седмо... запослио сам се у струци, радио сам и радим од 9 до 5, плата ми се кретала током година навише, од ниске и мале до солидне и пристојне. Радим свој посао, али само 7 и по сати дневно. Не робујем му, када се иза мене затворе врата канцеларије, престаје сав стрес, притисак, професионални живот. Од тада, па до 9 ујутру наредног дана, постоје само породица и пријатељи.

Осмо... а њих има, пријатеља то јест. И то нешто мање наших, а нешто више Енглеза. Не по дизајну или жељи, него по животним околностима. И то Енглези са којима делим иста интересовања и стара (фудбал) и нова (голф), или сличан музички интерес, или нам се деца друже, па и ми. И посећујемо се и излазимо и дружимо се. Можда не упадамо једни другима у кућу ненајављени, али водимо врло жив и активан социјални живот. И нису Енглези хладни. Прихвате те врло присно уколико имате нешто заједничко. Уколико си тотално различит оставе те на миру да живиш свој живот. Поштуј себе, па ћеш поштовати и друге.

Девето... а то што је темпо модерног живота данас такав какав јесте, то нема везе са националном припадношћу. И то што је свет данас глобално село, па на мојих сто квадрата на послу има исто толико националности, и то је живот у двадесет првом веку, а не нешто негативно или лоше што нам капитализам тренутно намеће. И сви у канцеларији поштујемо када муслимани посте за Рамазан, и сви знају да је наш Божић 7. јануара, али и сви ми странци поштујемо њихов, што би се код нас рекло "католички", Божић иако су Енглези англикански протестанти, али то је све исто јелте за наше српско грубо око.

Десето... радим 11 месеци у години од 9 до 5, имам један месец слободно. Лондон ми је база, али сам пропутовао цео свет. Видео сам свих 5 континената у последњих 12 година. Одлазим и за Београд и Србију редовно. Уживам кад видим колико се ипак извлачимо, споро али идемо напред, патим и болујем кад видим да би појединци опет да је врате у мрак, али то што ја лично нисам тамо не сматрам ничим другим осим чисто личним избором. Нити мислим да сам ја направио бољи избор од онога ко је остао, или неког ко је отишао негде другде, нити сматрам да живим у апсолутној туђини. На крају крајева, свако је однекуд негде једном дошао.

Стога закључујем: енглеској држави плаћам порез, она ме углавном оставља на миру, чист рачун дуга љубав. Нећу много осетити (можда мало по џепу, али не пресудно) уколико се сутра промени странка на власти. Овде константно тече ЖИВОТ, а не СЛОЖЕНА СИТУАЦИЈА.

Наравно, има ствари и околности које ми овде чине живот лагодним, има и оних са којима се најблаже речено нимало не слажем... Али нико ми не седи на глави, нити ми попује шта да мислим, радим, и како да се осећам.

Моја оригинална држава ми је одузела у потпуности индивидуалност, и хтела је у једном тренутку чак да ме искористи као топовско месо за неке своје освајачке или ослободилачке циљеве. Да бих спасао свој живот морао сам да је ампутирам. Сада можда и осећам да нисам у потпуности цео, али сам и даље способан да осећам, али и да реално размишљам.

Хвала Британији што се без неких већих проблема понудила да ми буде домовина број 2. Јер када је она која је и даље број 1 почела да бира и да прекраја људе и територије, тражећи од нас животе, а нудећи заузврат само корење, није више било повратка.

 Мој живот данас јесте номинално у иностранству, али је то ипак МОЈ ЖИВОТ. Србији желим све најбоље, и надам се да ће умети да води више рачуна о наредним генерацијама, јер је према мојој показала бахатост, чак и презир...

С поштовањем,